Jung je smatrao da svaki muškarac u sebi nosi unutrašnju sliku ženskog koja oblikuje njegove emocije, odnose, privlačnost i način na koji doživljava bliskost. Kada muškarac nije svestan svoje Anime, projektuje sopstvene nesvesne sadržaje na partnerke, idealizuje ih ili od njih očekuje da ispune unutrašnju prazninu. Kako sazreva, njegov odnos prema Animi prolazi kroz četiri... Continue Reading →
Nervni sistem u odnosima je nevidljiva osnova svake emocionalne razmene. Pre nego što nešto izgovorimo, pre nego što razumemo šta osećamo naš nervni sistem već je reagovao. On procenjuje sigurnost, bliskost i potencijalnu pretnju, i na osnovu toga oblikuje način na koji ćemo voleti, braniti se ili se povlačiti. U susretu sa drugim, susreću se dve ličnosti, ali susreću se i dva nervna sistema. Ako je jedan regulisan, smiren i otvoren, može pozajmiti stabilnost drugom. To je ono što osećamo kao sigurnost, kao prostor u kome možemo da budemo. Međutim, ako su oba sistema u stanju napetosti, aktivira se začarani krug, jer reakcija rađa reakciju, a odnos postaje mesto preživljavanja umesto povezivanja.
Privlačnost prema emotivno nedostupnim i nestabilnim ljudima često ima koren u ranijim iskustvima, gde je ljubav bila povezana sa neizvesnošću, povremenom pažnjom, osećajem da morate da se trudite da biste je zaslužili. Zato kasnije u životu, upravo takvi odnosi deluju poznato. Iako povređuju, vaš nervni sistem ih prepoznaje kao sigurne, jer su poznati.
Praznici se često doživljavaju kao svetla tačka u godini, vreme kada bi život trebao da se smiri i kada bismo, bar nakratko, trebali da osetimo olakšanje. Ipak, kod mnogih ljudi upravo tada dolazi do pojačanog osećaja iscrpljenosti, unutrašnje napetosti i emocionalnog zamora. Praznični umor je često logična posledica više psiholoških procesa koji se istovremeno aktiviraju.
Balansirana osoba razmišlja o svojim i tuđim potrebama. Centrirana je u svom biću i u svojoj istini. U stanju je da drži unutar sebe dobre namere i ka sebi i ka drugome. No, konstantno biti dobro balansiran je ideal, stoga predstavlja samo smer. Ali, ako se ovo postiže većinu vremena, može se reći da postoji emocionalna otvorenost, stabilnost i zrelost. Ipak, često osciliramo i krećemo se po kontinuumu. Nekad smo dobro balansirani, nekad nam to manje polazi za rukom. Ponekad odemo previše u sebe, insistiramo na svojim potrebama, ili smo okrenuti ka drugima, a na sebe zaboravimo.
Sanovnici se ne koriste u ozbiljnom, psihološkom tumačenju snova zato što njihov pristup nema dodirnih tačaka sa načinom na koji psiha stvarno funkcioniše. Sanovnici pretpostavljaju da isti simbol znači isto za sve. Na primer, sanovniku simbol zmije znači neprijatelj, voda znači suze, itd. Ali, u stvarnosti nekome je zmija trauma, nekome je duhovni simbol, nekome je možda kućni ljubimac.
Reč narcizam u današnjem konteksu, zbog nestručnog korišćenja, ostala je na nivou opisa isključivo patologije. Kako je u psihologiji mnogo toga na kontinuumu tako i narcizam se kreće od zdravog ka patološkom, odnosno narcistički poremećaja ličnosti. U samoj psihologiji promenu u posmatranju narcizma, uvodi Heinz Kohut i tu nastaje njegov najveći doprinos psihologiji, razumevanju narcizma i emocionalnog razvoja.
Tolerancija na frustraciju je jedna od razvojnih faza u kojoj se učimo da podnosimo životna osujećenja želja i potreba, učimo se strpljenu, da tolerišemo, podnosimo, da ne stavljamo zahteve na druge i sebe. Koliko uspešno se ova faza prošla, pokazaće najbolje kasnije životne situacije i kako se osoba nosi sa izvesnim izazovima sa drugim ljudima, u poslu, u ophođenju prema sebi i drugim ljudima. Postoje ljudi koji teže podnose rivalitet i plaše se degradiranja sopstvene “muškosti” ili “ženskosti”. Raskidi i razvodi, generalno prekidi odnosa, za njih predstavljaju velike okidače. Ostavljanje za njih dolazi iz mesta polne sujete. Vrlo često se rukovode rečenicom “Moj/a ili ničiji/a.”
Ljudi imaju duboku i prirodnu potrebu da budu utešeni. To je deo našeg biološkog i psihološkog ustrojstva. Kad pogledamo razvoj čoveka, od samog rođenja beba instinktivno traži kontakt kroz dodir, glas i prisustvo majke ili staratelja.
Većina nas bar jednom u životu probudila se uznemirena, uz ubrzan puls, iz sna koji nas je duboko uzdrmao. Imali smo košmar, noćnu moru. Ali šta ako ti snovi nisu tu da nas uplaše, već da nas upozore? Karl Gustav Jung, švajcarski psihoanalitičar, verovao je da snovi, pa čak i oni najstrašniji, nisu besmislene slike,... Continue Reading →