Emocionalna podrška

Biti nekome emocionalna podrška nije jednostavno, jer za tako nešto potrebno je da smo u kontaktu sa vlastitim emocijama i da ih se ne plašimo. One emocije koje odbacujemo unutar sebe, nećemo moći da gledamo ni kroz drugog čoveka. Ako sa nekom emocijom nismo povezani unutar sebe i ne dajemo joj pristup, ne želimo da je vidimo, ta ista emocija okidaće nas kada je vidimo kod drugog.

Ako mislimo da nas neko ne čuje, podizaćemo ton. Ako mislimo da nas neko ne vidi, postaćemo teatralni, plakaćemo. Odnosno, pojačavaćemo svoje reakcije ne bi li privukli pažnju.

Ko ne može da nosi vlastitu tugu, bežaće od onih koji tuguju. Oni koji ne mogu da stupe u kontakt sa svojom ljutnjom, kloniće se kada se pojavi u odnosu. Gde nema unutrašnje radosti, smetaće radost drugih. I tako je sa svim drugim emocijama, a paleta našeg emotivnog sveta je široka.

Kada se suočavamo sa emocijama koje ne možemo da nosimo, težimo ka popravljanju. To nije iz želje da drugome bude bolje, nego mi nismo u stanju da budemo prisutni sa onim što nas toliko plaši. Tada često dajemo praktične savete, govorimo da će biti bolje, poništavamo drugome emocije ili im umanjujemo značaj. Uskačemo da spašavamo, ponekad se besno branimo, nekad se sledimo. Na taj način drugog vidimo kao žrtvu određene emocije od koje je treba spasiti ili treba napasti što se tako oseća, iako je to naša lična projekcija.

Ako se ne bavimo svojim emocijama, ne bavimo se ni povezivanjem sa drugima. Koga briga za činjenice, kada smo mi unutar sebe rastrzani emocionalnim lavirintom.

U trenutku nečijeg ili vlastitog emotivnog rastrojstva, prvo i osnovno je da se emocije validiraju, jer samo tako dolazi do umirivanja nervnog sistema. Neprihvatanjem samo se, još više, nadražuje nervni sistem. Svako od nas, na svesnom ili nesvesnom nivou, zna kada emocije nisu prihvaćene i tada težimo ka povlačenju ili pojačavanju. Ako se vodimo da dajemo autentično, onda treba da znamo svoje limite. Ako dajemo preko svoje mere, prelazimo trenutne kapacitete, onda nismo iskreni prema sebi, a ni prema drugome. Ako nismo sposobni da se nosimo sa nečim, bolje je povući se.

Mnogi beže od tuđih tragedija, beže i od svojih vlastitih. Tamo gde se ne može ništa popraviti, promeniti, nema utehe, a svaki savet je više uvreda nego neko dobro. Ali, u tom prostoru učimo da slušamo i budemo prisutni, onda kada ništa drugo nemamo da ponudimo, tad dajemo suštinu. Ogoljeni u sirovoj ljudskoj prirodi. Na mestima gde shvatamo da bogovi imaju svoju tamnu stranu.

Naučila sam da je često samim dovoljno biti (Nemi) Svedok nečijeg iskustva i emocija.

Nigde nismo toliko nezgrapni da budemo iskreni kao povodom naših emocija. Ne samo da je važno da razvijamo emocionalnu svesnost, nego je jednako važno da učimo da je kroz komunikaciju propuštamo, što podrazumeva ranjivost, odnosno spremnost da budemo odbijeni (strah od napuštanja), neshvaćeni (strah od bliskosti), ismejani (stid, sramota-strah od prihvatanja onoga ko sam)… Tamo gde je problem u njemu je rešenje.

Još uvek, teško se nosimo sa iskrenošću, ne dozvoljavamo da neko drugi dovodi u pitanje naše percepcije sveta i naša lična iskustva, pa se branimo. Odbacujemo tuđa iskustva, jer nas to vodi ka propitivanju onoga što mislimo da znamo o sebi i o svetu. Ali, što se više bavimo sobom, otvaramo svetu, činimo da se, polako kroz vreme, odvajamo od okova kroz koje smo definisali sebe. Prestajemo da budemo slon koji, čak i kad mu skinu lance, ostaje u “zarobljeništvu”.

---

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobro došli.