Nema savršenog roditelja. Niti je poenta u tome. Čim smo se roditi na planeti Zemlji, tu smo da bismo učili. Disfunkcionalnost u porodicama je više pravilo nego izuzetak, s tim da i same disfunkcionalnosti posmatramo na kontinuumu. Neke porodice su bliže ili dalje od pružanja zdravije atmosfere za optimalan rast i razvoj ljudskog bića.
Povrede koje nosimo, mogli bismo reći da su nastale tamo gde se nije pristupalo iz ljubavi. To može da znači da i sami značajni odrasli su imali iste povrede koje nisu osvestili, te su preneli na potomke, ili u određenom periodu bili su smanjeni kapaciteti, resursi i podrška zbog koje su povrede nanesene.
Naš život oblikuju naše porodice i preci, što se više bavimo sobom i njima, to ćemo sve više moći da uviđamo kakve projekcije iz odnosa nosimo, neke su pozitivne, a neke negativne, koje strahove smo preuzeli, koja uverenja smo usvojili, kako doživljavamo sebe, svoje snage, koje su vrline i mane i kako iz svega toga gledamo na svet i gradimo život.
Ne možemo da pobegnemo od svojih porodica, nosimo ih unutar sebe gde god da pođemo. Niti možemo da ih odbacimo, jer na taj način odbacujemo sebe. Ono što možemo jeste da posmatramo i sagledavamo kroz svoj život njihove putanje koje vode do nas, a koje nadalje mi pravimo. Možemo da menjamo, tako što prvo nešto razumemo, zatim činimo promenu.
Zbog toga u psihologiji sve je povezano. Našu sadašnjost i našu budućnost kroje naše porodice i preci. Možemo da budemo više ili manje toga svesni, pa više ili manje da ponavljamo obrasce ili da ostajemo sa povredama iz kojih projektujemo na spoljašnji svet, kao i da donosimo zaključke i odluke vezano za našu budućnost. Na taj način, preplitanje prošlosti, sadašnjosti i budućosti čini celinu, i u seansi, kao mesto gde smo Ovde i Sada, pokušavamo da ih sagledamo kroz vremensku dimenziju. Menjamo kada razumemo i odaberemo na svesnijem nivou šta je rešenje za nas.
Stvarnost nam reflektuje nas same. Situacije i ljude koje biramo (svesno ili nesvesno) imaju za cilj da nas upute da kroz aktivno odigravanje vidimo gde smo neintegrisani, gde i dalje projektujemo primarne odnose, gde se držimo ograničavajućih uverenja, ali i gde smo savladali određene obrasce, gde idemo iz svesnog promišljanja, a ne iz nesvesnih reakcija.
Simbolika stvarnosti ne greši. Ona nas uči kako da prihvatimo sebe i druge, da shvatimo veličanstvenost života, uvidimo njegovu kompleksnost, i iz toga učimo se prepuštanju životu.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Online (Skype) 
Leave a comment