Zvocanje uma

Mnogi ljudi pate, jer veruju da su njihovi problemi jedinstveni, odnosno da niko drugi nema takve misli, da ih ne brinu baš takve brige, takva životna pitanja. Kada ste sa ove druge strane, lako uviđate koliko smo povezani u svojim patnja, bolu, nerešivim pitanjima, egzistencijalnim krizama, povređeni narcizmom, kritikama, osudama, raznim nasumično zalepljenim etiketama i dijagnozama. Zbog toga grupne seanse mogu biti vrlo lekovite. Ljudi su u prilici da čuju kako i drugi imaju slične misli, dileme, probleme…

Izolacija od drugih je samo fiktivna, ali ako se zatvorimo u svoj um, ništa do nas neće dopreti.

Čoveku je sasvim dovoljno da se osami na jedan dan bez ljudi, telefona, televizora, bez štiva za čitanje, bez pisanja, slikanja, bilo koje zanimacije, pa da shvati koliko daleko može um da ide u zvocanje. To zvocanje koje je upilo i um i telo, koje ograničava, zabranjuje i prlja srce i ruke, čovek poistovećuje sa sobom. Definisali smo sebe kroz prljavštinu.

U odnosima se povređujemo, ali u njima se i isceljujemo. Tražiti ljude sa kojima mogu da se dele sadržaji koji nam more dušu, koji su svoje iskustvo shvatili kako da pretvore u melem, a ne u dalje rasipanje otrova. One koji će deliti svoje sadržaje, znati da podele svoje padove, neuspehe i greške, kao i one predele koji odišu lepotom, mekoćom, toplinom. Tražiti ih možemo i među umetnicima, piscima, pesnicima…

Teško je deliti sa ljudima koji su umislili da su bogovi, intelektualni, materijalni, emotivni, duhovni. Kad čovek zaboravi na svoju prostu, ljudsku prirodu, više za ljude nije.

Kloniti se onih koji večito kukaju, koji traže svaku priliku da se žale što je život nepravedan.

Hronično kukanje je prosjačenje od drugih i života.

Kada neko veruje da nema šta da podeli, da nema šta da ponudi ovom svetu, zavist, ljubomora, mržnja rastu. Učiti kako deliti sa drugima, naučiti se zahvalnosti primanja.

Usamljenost smanjujemo kada stupamo u kontakt sa sobom,kada počinjemo da se zaista zanimamo za sebe, svoj život, okolnosti, slušamo sebe, prostorno se posmatramo, pratimo telo kako se kreće, zainteresovani smo za svoj život. Usamljenost u odnosu prevazilazi se isto tako, kada nas interesuje ona osoba preko puta nas, slušamo je, gledamo, tražimo gde se nalazi njena autentičnost.

Nezainteresovanost je bolest, iz nje ništa ne može da se rodi, kao užegla zemlja. Povezivanje sa sobom, drugima i životom ostvarujemo kroz stvarnu zainteresovanost. Tako shvatamo da je osećaj usamljenosti odsustvo nepovezanosti.

---

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobrodošli.