Empatija je sposobnost osobe da napusti svoju poziciju i sagleda situaciju iz perspektive druge osobe. Kao takva, empatija je važna za pojedinca, ali i društvo u celini. Iz empatije osoba je sposobna da odbaci svoj narcizam i egocentričnost, i uživi se u svet druge osobe. Narodski rečeno, da se stavi u tuđe cipele.
Theresa Wiseman kaže da postoje četiri osobine koje odlikuju empatiju. To su:
1. mogućnost da vidimo situaciju iz perspektive druge osobe
2. sposobnost da ne osuđujemo
3. prepoznavanje emocija drugih ljudi
4. sposobnost da iskomuniciramo emocije
Iz ovoga, empatija predstavlja osnovu za emocionalnu inteligenciju. Ona omogućava ljudima da imaju kvalitetnije odnose sa drugima, jer ih bolje razumeju. Dobri međuljudski odnosi su važni za naše mentalno zdravlje, samim tim, empatija potpomaže očuvanju našeg mentalnog zdravlja.
No, empatiju treba posmatratina kontinuumu. Pa tako možemo reći da je neko više, a neko manje empatičan. S obzirom da je empatija sposobnost, a ne emocija kako mnogi misle, empatija se uči i može da se razvija. Empatija kreće da se uči od malih nogu. Roditelji iskazuju ljubav prema detetu, ali ga uče da su i osećanja drugih ljudi jednako važna. Kako idemo kroz život, vlastitia iskustva i rad na sopstvenim predrasudama, te napuštanje crno-belog mišljenja omogućava nam da razvijamo svoju empatiju prema drugim ljudima.
Postoji razlika između empatije i saosećanja, iako se često misli kako su ove reči sinonimi. Ako je empatija sposobnost da se povežemo sa osobom na nivou i situacije i emocija, saosećanje se svodi na nivo prepoznavanja emocija. Postoje mnogi životni događaji u kojima ćemo se saosećati sa drugim ljudima, ali ne i empatisati. Biće nam žao što je neko tužan zbog određene situacije, ali nećemo razumeti suštinski tu tugu u toj situaciji. I to je uredu. Ne možemo da osećamo empatiju prema svima i u svakoj situaciji.
Empatija ima svoje brojne prednosti. Ako želimo da živimo u zdravom društvu, onda je empatija važan deo te slagalice. Ipak, nije dovoljno samo da razvijamo svoju empatiju, važno je i da je pravilno koristimo. Ako ne znamo kako sa njom, ona može ići na našu štetu. Kao što napisah u naslovu. Empatija je dobar sluga, ali loš gospodar.
Benefiti empatije kao sposobnosti ne leže samo u povezivanju sa ljudima. Ona daje mogućnost da se čovek poveže dublje sa životom u sebi i oko sebe, kroz emocionalno povezivanje.
Neki zagovaraju da je ona zapravo nastala kao posledica odrastanja u nesigurnom okruženju, te je dobra procena okoline i ljudi bila ključna za opstanak, samozaštitu. Dakle, možemo reći da je svojevrstan adaptivni mehanizam, sposobnost koja je bila od koristi kako bi se lakše prilagodili nesigurnom okruženju.
Jedna od zamki u koju se može upasti iz empatije, jeste da se pravdaju izvesna ponašanja, samo zato što osećaju bol i patnju iz kojih je to ponašanje proisteklo. To što razumemo nečije ponašanje ne znači da treba da se slažemo sa istim, niti da ga odobravamo, tolerišemo, a ponajmanje trpimo. Drugo, ljudi zaboravljaju da sačuvaju empatiju i za sebe. Često su u koži drugog, zanemarujući vlastitu perspektivu i emocije.
Ponekad ljudi nazivaju empatijom i nešto što ona nije. Ako postoji uverenje da je osoba odgovorna za tuđe emocije, onda će često dovoditi sebe u situacije u kojima udovoljava drugima. Takođe, može osećati krivicu kada nije u stanju da pomogne. U suštini iza ovog osećaja krivice, stoji kontrola. Ako se veruje da se može uticati na tuđe emocije i raspoloženje, to daje osećaj kontrole da se drugim može upravljati. Ovakvo uverenje mahom je nastalo u ranom detinjstvu tako što su roditelji često krivili dete za svoje emocije: iz njihove emocionalne nezrelosti, često su tražili da drugi brinu o njihovim emocionalnim potrebama. Dete tako stvara uverenje da može i da je odgovorno za to kako se drugi oseća. iz straha od napuštanja i odbacivanja od strane roditelja, pribegavaju udovoljavanju, i ta strategija obezbeđivanja da objekat ljubav ne ode, održi se i u odraslom dobu. Iako umeju da budu saosećajni, udovoljavanje je adaptivna strategija, a ne stvarna empatija.
Često ljudi projektuju vlastite emocije na drugog i misle da su tada empatični. Misle da ako je neka osoba prošla sličnu situaciju kao i oni, da će to podrazumevati i isti emocionalni doživljaj, a to ne mora da bude tako. Mi različito percipiramo i doživljavamo realnost.
U suštini iz empatije nismo duži da išta radimo. Odnosno, ona nije poziv da spašavamo drugog.Tada govorimo o ulozi spasioca, gde osoba stvara prividnu moć u odnosu. Iz nesvesne želje da bude spašena, a i drugome neophodna, spaša i preuzima odgovornosti koje joj ne pripadaju. Baveći se drugim, napušta sebe, rizikujući da iz pozicije spasioca, dospe u ulogu žrtve.
Empatično prisustvo u situaciji kada je neko emocionalno ranjiv, dovoljno je za jedan podržavajući odnos.
Empatija je dobra za naše mentalno zdravlje, ako je regulišemo. A regulacija podrazumeva da ne ispuštamo iz vida svoje biće, odnosno da pratimo dajemo li sebe preko mere. Nju treba i usmeravati. Ne pravdati tuđa loša ponašanja i stavljati ih ispred sebe. Ne ispuštati iz vida svoje emocije, potrebe i želje. Zdrave spoljašnje i unutrašnje granice su odlike mentalnog zdravlja. Evo nekoliko podsetnika:
- Imate pravo da stavite sebe na prvo mesto i da zbog toga ne osećate krivicu.
- Imate pravo da odbijete da pomognete.
- Imate pravo da ne saslušate nečije probleme (niste kanta za emotivni otpad).
- Imate pravo i da ograničite vreme slušanja tuđih problema i ograničite sebe u pomaganju drugome.
- Ne morate da budete na raspolaganju svima i u svako vreme.
- Birajte ljude koji su tu da saslušaju i vas i empatišu se sa vama.
- Edukujte se o manipulaciji i ne dajte da se neko poigrava vašim emocijama.
- Uvek imajte empatije prema sebi.
Kada osoba koja ima empatiju nauči da je ona jednako važna kao i drugi ljudi i ne dozvoli da se njena sposobnost iskorištava, tada je i svrsishodna. Ako pojedinac ima osećaj da je žrtva vlastite empatije, onda to znači da psihička energija ne ide u dobrom pravcu. Empatičnost nosi odgovornost da osoba nauči kako da ovu svoju sposobnost ne koristi protiv sebe. Zato je rad na jačanju vlastitog identiteta i racionalnog aspekta bitan deo ove priče: zalaganje za sebe, granice i svest o Ja sam ja, ti si ti. Bilo kakvo romantizovanje empatije je klizav teren.
Autor naslovne slike: Anna Sidi – Yacoub
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Online (Skype) 
Leave a comment