Najčešće ćemo reći da su za odnos bitni ljubav i poštovanje. Tako smo učeni. Ali, ako su nam drugi bitni, propitivaćemo šta su za nas ove reči, kako ih pojedinačno iskazujemo. Ljubav je prihvatanje drugog kakav jeste, dok poštovanje je vrednovanje drugog zbog vrednosti koju mi cenimo, a taj neko je ima. Često se može videti da ljudi ne razlikuju ljubav od poštovanja, zbog čega im promiče da u odnosu traže poštovanje, a ne ljubav. Ako druga osoba ne pokaže određenu vrednost, to se tumači kao nepostojanje ljubavi. Dalje, poštovanje se odnosi i na izvestan ugled, status ili ulogu u društvu, mogli bismo reći poštovanje kroz određenu poziciju kojoj težimo ili koju ostvarujemo. Kada se čovek previše poistoveti sa svojim statusom ili ulogom, on živi svoju Personu, svoju masku. Nju svi imamo, pitanje je da li smo je svesni i da li je svesno koristimo, korigujemo ili smo se sa njom saživeli.
Ljubav obuhvata brojna razočarenja o drugom i o sebi. Nju jačamo i proširujemo kada vidimo svoja i tuđa ograničenja, kada shvatimo da su neke naše predstave bile nerealne. Što možemo menjamo, što ne možemo prihvatamo. Ljubav je integracija, proširivanje ili akt iz ljubavi, prihvatanje onoga što vidimo kod sebe i drugog.
Kada bismo film posmatrali iz ugla onog skrivenog u nama, mnogima bi sigurno ubilo njegovu romantičnu stranu, ali tako je sa analizom. Ne daje prostora detinjim verovanjima u ljubav i ne pada na sladunjava prenemaganja.
Miu i Seba zbližilo je zajedničko verovanje u ostvarivanje pojedinačnih ciljeva, želja da se ostvare u svojim snovima, da postignu ono što su maštali kao deca. Podržavajući jedno drugo na tom putu, zbog različitih želja, putevi su im se razišli, izabrali su da ostvaruju svoje snove/želje, a cena je bila njihova veza.
Koliko romatizujemo naše odluke, kroz poštapalice da nije bilo suđeno, da nije bilo pravo vreme i tako dalje. Kada se zakrilimo iza neistina, kako bismo lakše podnosili teret naših odluka, nastavljamo da ubeđujemo sebe u sudbinu koja razdvaja puteve. Sentimentalno se pitamo, šta bi bilo kad bi bilo, baš kao što to rade glavni akteri na kraju filma, provocirajući nostalgične suze. Film je zasluženo dobio statusnog Oskara.
Ipak, težiti da se bavimo onim što nas čini zadovoljnima je jedna od bitnih stavki, i svako ko radi posao koji voli i ko je težio da se u tome ostvari, zna koliki je to izvor radosti i zadovoljstva. Često tada posao nije samo rad, nego i poziv (treba samo pripaziti na svesnost o Personi).
Postoje i oni koji su uspeli da pronađu i ljubav i karijeru. Ljubav traži zajedničko stvaranje, pa tako često za decu kažemo da su plod nečije ljubavi. Mnogi uparivši svoje karijere, izgradili su zajednički projekat koji ih je održavao. Koliko ljudi toliko i priča. Svako pravilo ima svoje izuzetke, jer stopostotni uspešan recept ne postoji, ali postoje oni uslovi koji će pre dovesti do željenog cilja.
Kako nam Holivud redovno uvaljuje narcizam kao nešto što je ljubav, isto čini i kroz duet Mie i Seba, slatke, melodične, blago melanholične pesme „City of stars“. Svakako, i ovogodišnja dodela Oskara govori koje teme pokreću američku kulturu i njene vrednosti koje mi naivno gutamo. Još smešnije je što pod krinkom skretanja pažnje gde smo kao čovečanstvo, to dolazi upravo od zapada. Njihova moć suptilnog zavođenja je neverovatna. Mi bar ne bismo trebali da se čudimo njihovom „milosrdnošću“. Pravim licemerstvom koje se postiže redovnom zamenom teza Amerike i glamuroznog Holivuda. Ali, nije čudo kako Holivud uspeva da uživa toliko slavu i popularnost. Njegov uspeh i leži u tome što predstavlja senoviti deo čovečanstva. Kao i u pesmi, mnogi hrle ka svetlima, za zvezdama, slavom, novcem, prestižom, i onako megalomanski, da ta svetla i zvezde postoje samo za njih – gde je u svemu tome ljubav?
No, neke ljubavi su tu da nam pokažu ko smo mi. I bez obzira što fizički ne opstanu u vremenu, ne znači da ljubav nije postojala, jednostavno nije bila prioritet. Voleli bismo magijski da verujemo da je ljubav dovoljna da bismo održali priču. Ipak, brojni ljudski životi potvrđuju da nije. Pored ljubavi tragamo da materijalizujemo i druge stvari, kao što je naš status, ko smo u društvu dok smo na Zemlji.
Tako da je važno da postavljamo sebi pitanja, znamo li šta zaista želimo, šta je priroritet u našem životu, da li preispitujemo priče na kojima smo odrastali, da li vidimo i neke drugačije oko sebe, da li razumemo reči koje koristimo, da li razmišljamo šta one za nas znače ili su ipak to odjeci drugih unutar nas. Bitno je da stvari nazivamo pravim imenima i ne zamenjujemo teze, jer ako to činimo onda gajimo uverenja koja pothranjuju naš negativni, senoviti deo i ukopavaju nas u uverenje da ljubav ne postoji ili da nekim ljubavima nije bilo suđeno.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Online (Skype) 
Leave a comment