Strah od uspeha

Uspeh je relativan. Možemo li tačno da definišemo kako izgleda uspeh na poslu, u braku, u životu… Nemamo tačne kriterijume, često je stvar subjektivnog doživljaja. Svakako, ako na nečemu kontinuirano radimo, prirodno očekujemo neke rezultate. Očekivanja mogu da budu realistična, shodno uloženom trudu, posvećenosti, uloženim resursima, spoljašnjim okolnostima. No, postoje situacije kada ljudi nisu objektivni u svojim procenama, očekivanja premašuju ulaganjima, nedostaje strpljenje tj očekuje se uspeh „preko noći“. Svakako da današnje mreže natrpane instant uspesima, krive sliku realnosti, shodno tome, nečija očekivanja podlegnu virtuelom svetu, a ne realitetu.

Ipak, postoje ljudi koji se plaše uspeha. Možda se to nekima čini nelogičnim, ali u terapijskoj praksi on se jasno pojavljuje. Iako se on u neku ruku prepliće sa strahom od neuspeha kroz emotivnu komponentu stida, krivice, kao i straha od preuzimanja rizika, ako se bavimo psihologijom, i zalazimo u dubine nesvesnog, odgovore zašto bi se neka osoba plašila uspeha možemo pronaći.

Površnije psihološko objašnjenje je da osoba potcenjuje sebe, dok uspeh vidi kao nešto što je rezervisano za druge, ali da njima uvek nešto nedostaje kako bi postali uspešni. Mnogi zapravo ne žele da se izlože potrebnim naporima, kritikama (čak ni pozitivnim), pa sami sebe sabotiraju. Ako im se dogodi uspeh, pripisuju to nekoj sreći, trenutnim povoljnim okolnostima, ali otpisuju lične sposobnosti. Zasluge za uspeh nije u njima nego u nekim spoljašnjim okolnostima, kao i njihovo nedolaženje do uspeha koje svoje razloge nalaze u nečemu što je spolja (njih drugi ne prepoznaju, ne vrednuju ono što nude, nemaju dobre uslove kao drugi i tako dalje).

Ako zađemo dublje u nesvesno, strah od uspeha često znači da će se nadmašiti primarna porodica. Strah da zbog toga neće više biti deo porodičnog sistema, vodi ih u obezvređivanje svojih sposobnosti i želja. Sabotiranje uspeha, može biti deo koji se porodično prenosi, sa roditelja na dete, pa se određena pozicija vidi kao usud.

U nekim porodicama šalje se poruka da je deci dozvoljeno da budu uspešna, ali ne uspešnija od svojih roditelja. Zbog toga, ljudi kada dođu do određenog nivoa, iako bi objektivno mogli da napreduju, zadržavaju se iz nesvesne odanosti porodici na određenom stepenu.

Ili, ako su uspešna, dužna su da svoje benefite jednako dele, ako to ne čine, kroz direktne ili indirektne poruke, govoriće im se da zanemaruju, da su sebični prema ostalim članovima. Uspeh tako nije ličan, nego on postaje stvar svih ili bar pojedinih članova porodice, često onih čija je retorika kako su i oni podnosili izvesne žrtve, te i oni imaju pravo da uživaju u rezultatima. Iako je jasno da u deljenju nema ničeg lošeg, ovde se ne radi o tome.

Strah od uspeha i krivica često se prepliću.

Kada uspeh postane izvor krivice, a ne vidi se kao doživljaj ličnih postignuća, kroz svoje sposobnosti i kao lično pravo da se napreduje, onda će osoba sebe često nesvesno sabotirati. To sabotiranje ima svoje korene u porodičnoj istoriji odnosa. Kroz terapijski rad važno je da se osoba oslobodi krivice, izađe iz nezdrave porodične percepcije, toksične lojalnosti i služenju porodičnim pričama.

---

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobrodošli.