Postoje ljudi koji veruju da mogu promeniti sebe i da mogu svoj život učiniti kvalitetnijim. Postoje i oni koji u promene ne veruju. Neko veruje u sudbinu ili ono što je zapisano u zvezdama. To nam je, što nam je. I šta god mi uradili sudbina se ne može izbeći. Ima i onih koji veruju u izreku da vuk dlaku menja, ali ćud nikada.
Svako ljudsko biće je jedinka za sebe. I mi se tokom života menjamo. Naša životna iskustva i saznanja koja idu uz njih nas oblikuju, nekad na bolje nekad na gore. Svako ko dođe u psihološku ordinaciju dolazi sa nekom svojom patnjom kojoj želi stati na kraj. Ono što se razlikuje od osobe do osobe jeste sa kojim uverenjima i idejama dolazi kako se ta patnja, problem mogu razrešiti.
Postoje i oni koji veruju da je dovoljno samo da dođu kod psihologa koji će im dati neki savet ili recept kao da se reše svog problema. Očekivanje da budemo pasivni posmatrač terapije, a da se iz toga izrodi uspeh, zaista nije objektivno. Većina stvari u životu traži naše aktivno učestovanje, zašto bi onda terapija, savetovanje i rad na sebi bili izuzeci. Nažalost, niko nema magični štapić, niti ima univerzalnog recepta koji otklanja ono što nas muči. I svakako, ono što pomaže vama, ne znači da će biti učinkovito i lekovito za nekog drugog. Jedan deo posla je da zajedno sa psihologom otkrijete koje je rešenje za vas. Šta je to što će baš vama pomoći.
Jedan deo ljudi veruje da smo jaki onoliko koliko sami rešavamo probleme. Čak i kad su u patnji koja ih slama, oni ne posustaju pred svojim iracionalnim uverenjem i nastavljaju sa svojom patnjom. Nije poenta da budemo jaki, poenta je da budemo dobro. A ako vučemo teret koji prevazilazi naše granice izdržljivosti, to nas udaljava od mentalnog blagostanja.
S druge strane, tu su i ljudi koji veruju da su lekovi (medikamenti) rešenje njihovih problema. Ali, ni to nije u potpunosti tačno. Tačno je da lekovi mogu da umire neke simptome i da je u nekim slučajevima i za samu psihoterapiju važno da ih osoba uzima kako bi mogla da bude funkcionalna na seansama. Međutim, pomoću medikamenata mi ne možemo da promenimo svoje misli, svoje stavove, uverenja, ubeđenja, da naučimo tehnike i veštine, da razumemo emocije koje smo potisnuli. Taj deo moramo sami.
Predrasude koje postoje vezano za odlazak kod psihologa, mnoge ljude obeshrabre. Jedna od takvih je da kad jednom krenu na terapiju moraće da idu po nekoliko godina. Netačno!
Često sam znala da čujem kako se ljudi plaše da dođu kod psihologa, jer mogu o sebi da saznaju ko zna šta. Neke strašne tajne, koje će psiholog iskopati iz njih. Ni to nije tačno. Vi sami određujete koje informacije dajete psihologu i svakako, vi svoj život najbolje poznajete.
Ovo je nekoliko razloga zašto se neki ne odlučuju na odlazak kod psihologa. No, u praksi se pokazuje da mnogi ljudi odluče da dođu kada shvate da su sve ideje i resurse koji su im stajali na raspolaganju iscrpeli i kad više ne znaju kako dalje. Kada neizdrž postaje nepodnošljiv i kada im problem ozbiljno narušava kvalitet života, i ne samo mentalno, nego i fizičko zdravlje. Neretko to znači godinu, dve, tri…
I naravno, sve je veći broj ljudi koji smatraju da je odlazak psihologu jednako važan kao i odlazak kod bilo kod drugog stručnjaka. Normalizacija psihologije je sve prisutnija, što govori i o porastu kolektivne svesnosti o značaju bavljenja sobom.
Ma koliko da je odnos klijent psiholog poverljiv, normalno je da je psiholog za vas u početku potpuni stranac i da je potrebno vreme da steknete poverenje. Tako da je sasvim očekivano svakom profesionalcu da će biti potrebno neko vreme da bi vi ispričali sve što vas muči i otvorili svoju dušu. I to je jedan od razloga zašto često nije dovoljno dve, tri terapije. To je, zapravo, period u kom se stiče poverenje, stvara temelj dobrog klijent-psiholog odnosa, tj. dobre terapije. Zbog toga je važno da klijenti budu strpljivi, da ne isčekuju promenu s nestrpljenjem. Ipak je ovo jedan proces koji traži vreme.
“Dan kada posadiš seme, nije dan kada ćeš jesti voće” (nepoznat autor). Na psihološko savetovanje dolazite da biste posadili to seme i da ga zalivate, kako bi izraslo tj. došlo do promene.
No, važno je i kako se vi osećate u prisustvu svog odabranog psihologa. Važno je da osetite empatiju, razumevanje, da se osećate sigurno da možete da ispričate sve što smatrate da je važno. Možda vam neće biti lako da o svemu pričate jer vam je bolno, ali bitno je da generalno osećate jednu prijatnu i podržavajuću atmosferu. Psihlog nije vaš prijatelj niti to može da postane, ali prijateljska atmosfera jeste dobra podloga da se uspostavi zdrav kontakt poverenja.
Dakle, kada se postave stabilne osnove i kada je klijent motivisan da radi na problemu, bez očekivanja instant rešenja, već je prisutan svojim aktivnim učestovanjem i redovnim dolascima, kada je prisutna prijatna i podržavajuća atmosfera između psihologa i klijenta, tada rad na promeni može da počne.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Leave a Reply