Čovek je socijalno biće. Napravljen je da bude u kontaktu sa drugim ljudima i sa njima da komunicira. Sva živa bića imaju neki oblik komunikacije. Čovek ima najsavršeniji. Ili bar mi tako mislimo. Naša svest nam omogućava da svet oko nas prožima naše biće, a govorni aparat nam je dat, da to i iskomuniciramo. Kao takva, komunikacija je jedna od najvažnijih ljudskih potreba. Putem nje izražavamo svoja mišljenja, osećanja, bolje upoznajemo druge ljude, izjavljujemo ljubav… Koliko nam je komunikacija važna, govori i tehnologija koja se sva usredsredila da se jedni drugima približimo, čak i ako smo fizički daleko. Kada ne bismo komunicirali sa drugima, osećali bismo se jednako usamljeni kao da smo sami na svetu. Reči nose ogromnu moć. Reči podrške i ljubavi naših najbližih najbrže leče i umiruju našu dušu. Rečima možemo da lečimo ili da povredimo ljude oko sebe. One mogu biti vrlo skupe, ako s njima ne baratamo vešto.
Ali, šta kad jedna strana u bliskom odnosu zaćuti? Ima li ćutanje cenu? Jednako kao i reči koje uputimo drugim ljudima i ćutanje ima svoj značaj. Što bi Jean-Paul Sartre rekao: „Svaka reč ima svoje posledice. Svako ćutanje, takođe.“
Pametnije da ćutimo umesto da govorimo onda kada je jedini cilj naših reči da povredi drugu osobu.
Za svaki problem, postoji neko rešenje. Da bi do tog rešenja došli, važno je da pričamo, da čujemo šta druga strana misli, oseća, na koji način vidi događaj, problem. Ako sa druge strane dopire muk, malo toga možemo da učinimo. Ponekad u konfliktima pribegnemo ćutanju, idući linijom manjeg otpora. Mislimo kako je dovoljno da istrpimo i prećutimo, da sačekamo da se situacija stiša i primiri, potom će sve biti ok. Ako svaki konflikt ovako posmatramo, znači da probleme izbegavamo. Stvari koje ne raščistimo, vremenom vode ka brojim nesporazuma. Pomalo je i nezrelo da verujemo, kako će se nešto rešiti samo od sebe.
Lepo je kada imamo sa nekim da ćutimo, ali da bi ta tišina bila prijatna, kraj nas mora biti osoba koju poznajemo, u koju imamo poverenja. Da bi nekog upoznali taj neko mora sa nama otvoreno da priča o sebi, svojim doživljajima i emocijama, da osećamo iskrenost u njegovim rečima. U suportnom, ćutanje udaljava ljude. Ako nekog volimo i uporno ga uskraćujemo da čuje naše misli i osećanja, teško da će ta osoba da se oseti voljenom. Ćutanje drugu stranu ostavlja zbunjenom, izgubljenom, ljutitom, nesigurnom. Intimni odnosi podrazumevaju da sa bliskom osobom delimo i svoje „tamnije“ strane ličnosti. Da podelimo i kada smo povređeni, uplašeni. Tako se zbližavamo. U bilo kom odnosu ćutanje na duge staze dovodi do udaljavanja.
Niko sem nas samih ne zna kako se mi osećamo i šta mislimo. Ćutanjem možemo od drugih da sakrijemo ono što nas boli, plaši ili čega se stidimo. Ćutanjem možemo da se zatvorimo u svoja četiri unutrašnja zida. Ćutanjem možemo da se sačuvamo da nas ponovo neko ne povredi, da ne zloupotrebi naše strahove ili naše tajne. Ali, ćutanje ima cenu. Ćutanjem ne uspostavljamo bliske odnose, ćutanjem potiskujemo, bežimo od sebe i od drugih. Ćutanje nas vodi u unutrašnji bezdan i nemogućnost da proverimo da li nas zaista drugi može voleti takvi kakvi jesmo. Ćutanjem skrivamo sebe od drugih i ostajemo zacementirani u svoja crno bela uverenja. Ćutanjem rizikujemo da izgubimo voljene osobe. Ćutanje se jednako teško prašta kao i uvreda.
Ako ste osoba koja je sklona da se povuče u ćutanje, evo par smernica za rad:
- Šta tačno branite ćutanjem, koji deo sebe?
- Da li se bojite da ćete izgubiti kontrolu nad svojim emocijama ako krenete da ih ispoljavate?
- Da li se bojite svojih emocija? Kojih tačno?
- Da li se bojite, ako kažete šta stvarno osećate, da ćete biti odbačeni/ostavljeni/nevoljeni?
- Da li ispoljavanje emocija znači da će vas drugi videti kao slabu osobu?
- Koji strah ste sakrili kada ste pobegli u ćutanje?
- Da li vas je ćutanje do sada koštalo nekih bliskih odnosa?
Ako mislite da vas je teško voleti ili biti u vašem društvu takvi kakvi jeste, ćutanjem ćete sigurno to sebi potvrditi, jer će se ljudi vremenom udaljiti od vas, a da razlog ne leži u vašoj ličnosti, nego u ćutanju kao vidu ponašanja. Logičan je zaključak, ali ne valjaju premise. Opet, zapitajte se, koliko ste tim istim ljudima uistinu i dozvolili da vam se približe i da vas upoznaju.
Kada nam ljudi koje volimo zabranjuju pristup i isključuju iz svog unutrašnjeg bića, mi možemo da se osećamo nepoželjno, nevoljeno i/ili usamljeno. I kada pokušaji da se ostvari bliskost rezultira povlačenjem druge strane, mi ćemo vremenom ili da ostanemo u tom odnosu vrlo nesrećni ili ćemo taj odnos napustiti. Mnogi brakovi i veze su popustili upravo pred nedostatkom komunikacije, koja nije uvek jednostavna, ali je put ka zdravom i ka očuvanju bliskog odnosa.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment