Naše lično nesvesno možemo da osvestimo baveći se sobom, posmatrajući svoja ponašanja, analizirajući misli i uverenja koja nosimo. Međutim, mi nismo samo naše nesvesno, mi u sebi nosimo i familijarno nesvesno. Nosimo svoje porodice i pretke, te ako se ne bavimo porodičnim stablom, mnoge stvari mogu da nam budu nelogične, nerazumne – to je zato što i nisu naše. Ponekad se slične sudbine prenose generacijama, ljudi počinju da veruju u neko prokletstvo, dok ono što je verovatniji slučaj jeste da se prenose određena ponašanja, uverenja ili zabrane koje na kraju donose slične ishode, što stvara kod potomaka uslovljenost kroz verovanje da ni njihova sudbina ne može da bude bolja. Ono što je važno znati, da ukoliko ne osvestimo i ne razumemo kako zapravo određeni scenariji funkcionišu, sama volja i pozitivno razmišljanje neće doneti neke rezultate – jesu pomagači, ali nisu rešenja.
Zbog toga, psihoterapija je vrlo lična iako se bavi obrascima koji mogu da se primete i kod drugih, rešenje za izlazak iz obrasca nije za sve isto, traži se lično razrešenje.
Evo primer jednog prenosa:
Ako se majka razvela i od sina napravila surogat partnera, nesvesno mu je odredila ulogu u kojoj on ne sme da odraste i ode od nje. On ima dve opcije ili da se ne oženi uopšte i tako ostane psihološki i emotivno incestuozno vezan za svoju majku, ili može da se oženi, ali da prenese zabranu na svoju decu, tako što će kao neko ko se jeste oženio, ali suštinski ostao Petar pan, i nerazrešen od majke, svaku osobu, naročito žensku, u svom životu tretirati kao instrument za svoje potrebe bez preuzimanja odgovornosti zrelog muškarca. Žena i deca će biti nove majke za nezrelo dete. Žena se bira po principu Vendi, odrasle pre vremena, odgovorne, ali ne zabavne (nije u kontaktu sa unutrašnjim detetom), jer neko treba da nastavi da vodi računa o njemu. Dok Petar Pan treba da preraste majku i dozove se odgovornostima, Vendi treba da prestane da se bavi tuđim odgovornostima i nosi samo one koje joj pripadaju, što uključuje da bude odgovorna prema sebi i svojim potrebama, koje u ovakvom odnosu su zanemarene. Nadalje, majka može iz nezadovoljenih potreba od strane muža, da ih ponovo prebaci na svoje dete i tako se generacije vrte u krug.
U današnje vreme kada brak nije vrednovan, Petar Pan, može da pribegne arhetipu Lutalice, večitog dečaka, koji niže avanture, dok Vendi može da postane preterano odgovorna, poslušna, posvećena, poslovna žena.
Zvončica jednako ima zabranu da odraste i često sebe stavlja na drugo mesto, tu je da zabavi, da bude uteha, ali nikada ozbiljno shvaćena. Ona isto traži da joj neko drugi zadovolji potrebe, jer ne ume sama, ponekad je hirovita, plahovita i sklona avanturama. Zbog toga nije dovoljno interesantna Petar Panu, nema dovoljno ozbiljnosti u njoj, ali je odlična opcija kada Vendi postane previše dosadna, zahtevajuća, kritikujuća. Tada je zgodno naći Zvončiću. Na ovaj način pravi se jedna vrlo stereotipna triangulacija unutar odnosa.
Vendi tada ima opciju da se razvede ili ostane u braku, ali bez poverenja u partnera, ona ponovo može da pribegne da od deteta napravi surogat partnera, dok otac nesvesno i dalje traži privrženost deteta da se brine o njegovim potrebama, odbijajući da preuzme svoje bračne i roditeljske odgovornosti odraslog čoveka. Ponavlja se emotivni incest nedovoljno zrelih ljudi.
Deca, dalje se identifikuju ili sa Zvončićom (zabavljam svog roditelja) ili sa Vendi (vodim računa o potrebama svog roditelja) ili Petar Panom. Opet, shodno ulozi, traži se partner sa kojim će se nesvesno odigravati odnos sa roditeljima. Iako često Petar Pan sindrom vezujemo za muškarce, on se jednako pojavljuje i kod žena. To su sve uloge sa fiksnim obrascima, koje se ne prepoznaju, a iz poznatosti svih ovih uloga, može se ići iz jedne uloge u drugu, iz jedne krajnosti ka drugoj. Kada nemamo unutrašnje uporište, ne prepoznajemo svoje strahove ili ne znamo kako da ih nadiđemo, triangulacija je način da negativno kompenzujemo svoje potrebe i želje, bilo to uvođenjem treće osobe u odnos, posao, ili bilo šta što će nas sklanjati da se bavimo suštinskim problemom.
Najkraće, Petar Pan sindrom je zabrana na odrastanje. Ne postoji dopuštanje i prenošenje inicijacije u odraslost.
Nedovoljno odrasli roditelji često trianguliraju svoju decu, prenose im svoje nezrelosti i tako ih koče u njihovom sazrevanju. Ne prenose im suštinske veštine i mudrosti potrebne da bi se vodio realan život, već im ostavljaju u amanet svoje komplekse, emotivne nerazrešenosti, paterne koji liče na prokletstva.
Ovo je samo jedan primer, dosta štur, jer ima i drugih faktora koji će oblikovati život pojedinca, ali kada se posmatraju porodična stabla, može se videti kako se prenose bolesti, siromaštva i razne druge sudbine koje su zapravo obrasci. Izlaz postoji, mnogi ga pronađu kroz psihoterapiju, tako što se ponire u problematiku prenošenja istih šema. Kada se osvesti, klijentu postaje jasnije šta treba da čini da bi promenio svoju „sudbinu“. Odrastanje se ne može izbeći ako se želi pronaći izlaz.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment