Druge volimo zbog onoga što jesu, a ne zbog onoga šta mogu da učine za nas, niti mi za njih. Prvo je ljubav, drugo je narcizam. Iz ovakve postavke, zdrava samodovoljnost je značajna kako bi se drugi mogao posmatrati kroz biće, a ne kroz korist.
Čovek nije suštinski samodovoljan, svima nam trebaju drugi za razmenu, za bliskost, za ljubav; da razmenjujemo ono što možemo.
Samodovoljnost se odnosi na mogućnost izbora, ona daje slobodu. Kada čovek nauči, upozna sebe dovoljno i zna kako sam sa sobom, biraće s kim će deliti svoj život, a kim će ostvarivati prijateljstva, zbližavati se, jer je dovoljno ovladao ili prevazišao strahove koji bi ga inače gonili da ulazi u odnose iz straha. Samodovoljan čovek je manje spreman da prihvata kompromise koji će ga udaljavati od onoga što on jeste, ali i koji su pretnja i po drugog kojeg voli, da bude manji od sebe. Dakle, zdrava samodovoljnost jeste preduslov da bi se iz plemenitih razloga ulazilo u odnose, a ne iz nacisoidnosti ili neprevaziđenih strahova. Ona nije prepreka ka ostvarivanju bliskosti, naprotiv daje i drugoj strani slobodu od zahteva i uslovljavanja. Drugi ne mora da bude nešto što nije, ne mora da se uklapa u tuđe psihološke šeme, kako bi se odnos sačuvao. Samodovoljnost uključuje zdravu sebičnost, odnosno zauzimanje za sebe. Pošto ova reč ume da zbunjuje ljude, možemo koristiti i reč autonomija.
Samodovoljnost se često pogrešno koristi ili stavlja u kontekst koji nije u skladu sa njegovim značenjem. Emocionalna škrtost ili nedostupnost, strah od bliskosti i samodovoljnost se ponekad izjednačavaju, iako nisu isto. Kada neko smatra da mu niko drugi nije potreban, da je dovoljan sam sebi, to nije zdrava samodovoljnost. Tu pre govorimo o povredama koje su proistekle iz vezivanja, ostvarivanja bliskih kontakata. Tu je po sredi strah od stapanja.
Mnogi teško shvataju samodovoljne pojedince, jer su i sami uslovljeni u svojim shvatanjima kako jedan odnos treba da izgleda. Potrebno je razumeti kako je sloboda, zapravo, preduslov za zdravu vezu. Međutim, i ona se često pogrešno tumači. Sloboda nije odsustvo odgovornosti, ona je podrazumeva. Nismo slobodni ako zavisimo psihološki, emotivno, finansijski ili na bilo koji drugi način, od roditelja, partnera, drugih bliskih. Sloboda zahteva da se krećemo ka, i što više da razvijamo samostalnost, približavamo se onom da smo 100 posto samo mi odgovorni za svoj život, što uključuje i za način na koji volimo i kako se ophodimo prema drugima, dakle i za svoj kapacitet za bliskošću.
Takođe, sloboda nije davati drugome na volju da se ponaša kako hoće, to je onda skidanje odgovornosti sa drugog. A ako tolerišemo nezrela, nestabilna, nasilna, ovisnička ponašanja, treba da se zapitamo, da li smo tada odgovorni prema sebi. U svakom odnosu, bilo koje relacije, obe strane nose svoje odgovornosti za ponašanja prema onom drugom. Ta međusobna ponašanja stvaraju određene dinamike.
Koliko slobode dajemo sebi, toliko ćemo biti u stanju i drugome da je pružimo.
Potreba za stapanjem, naspram straha od nje, u nama pravi problem, dilemu. Kroz odnose učimo kako da budemo svoji i u bliskosti, kako da se ne izgubimo, da osećamo čvrst oslonac unutar sebe, znamo ko smo, dok smo istovremeno sposobni da budemo bliski sa drugima. Učimo da budemo i samostalni i povezani.
Na primer, zrela osoba ne vara, nema potrebu za tim. Svesna je sebe, svesna je da može ukoliko želi, ali ima i svestan odabir da to ne čini. Ona može da bude bliska, ima dovoljno kapaciteta i povezana je sa sobom, da može da bude mirna u samovanju. Prevare se dešavaju, jer ljudi nesvesno žude da se stope, da uvek imaju objekat koji je kraj njih, to su suštinski zavisne strukture, i nemaju dovoljno izgrađene autonomije. Paradoksalno, to znači i da se boje stvarne bliskosti koja uključuje preuzimanje odgovornosti.
Ako su u nama snažni konflikti, jer razvojno nije bilo podrške u odvajanju ili je malo bilo potrebnog stapanja (u periodu kada smo bebe), takva problematika se odigrava unutar drugih odnosa u odraslom dobu. Zapravo, kada dovoljno dugo čovek radi sa ljudima jasno mu postaje da većina konflikata i problema u međuljudskim odnosima koja nastaju u životu jedne osobe, proizilazi upravo iz onoga što razvojno nije dobila. Projekcije koje se vrše na partnera često su roditeljske funkcije. I one mogu da budu korisne ako su pojedinci spremni da na tim projekcijama rade, osveste ih, vide šta im je razvojni zadatak i tu funkciju počnu da jačaju unutar sebe, umesto da potražuju od partnera ili drugih bliskih da vrše funkciju koju oni treba da usvoje.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment