Priča o granicama često se odnosi na distancu, odbranu, zaštitu, poštovanje ličnog prostora/integriteta, naše autonomije i zauzimanja za sebe. Stoga, uključuje kako da naučimo da odbijemo, kažemo Ne, onom što ne nalazimo da je dobro po nas. Granice mogu biti spoljašnje, ka drugim ljudima, ali i unutrašnje, kada smo sami sebi zdrav autoritet i biramo da ne činimo ono što znamo da nam škodi, a uključuje samo nas. Drugi deo priče bi se odnosio na davanje dozvola i prevazilaženje nekih zabrana tj učenje da kažemo Da svojim željama i potrebama koje ranije nisu imale prostora da budu zadovoljene, otkrivanje i razvijanje zanemarenih veština, talenata… Ovo je takođe zauzimanje za sebe, zdrav pristup i dopuštanje da u život uđu neka nova iskustva.
Kočnica koju osobu onemogućava da se zdravo zauzima za sebe, jeste uverenje da odbijanjem ili prihvatanjem automatski postaje loša osoba ili sebična, ako ne deli neki deo sebe, svog vlasništa, svog vremena, energije i tako dalje. Sama srž problema je u nerazlikovanju ljubavi ka sebi i sebičnosti. Nedajući sebi dozvolu da se zauzima za sebe, ona u potpunosti negira taj deo, odvajaući ga u svoju Senku. Zdrava sebičnost, odnosno da stavimo sebe na prvo mesto nam omogućava da se zauzimamo za sebe.
Vaspitanje koje je naglasak stavljamo na “dobro dete” je često uključivalo bespogovorno slušanje autoriteta, a neposlušnost se nije videlo kao odraz prirodnog razvoja deteta koje otkriva svoj integritet, nego se kažnjavalo. Zbog toga, kasnije postavljanje granica često je prožeto nezdravim osećajem krivice i stida – osoba ima osećaj da radi nešto pogrešno kada iskazuje svoju autonomiju i integritet iako su to odlike odraslog čoveka.
Sasvim je u redu da:
Imate svoje granice i postavite ih drugima.
Imate vreme koje je samo vaše.
Da se zalažete za sebe i svoje potrebe.
Da odbijete poziv, ne odgovorite na poruku istog trenutka, da kažete kako vam je potrebno da neko vreme razmislite o odgovoru.
Da niste uvek dostupni.
Uzmete pauzu od socijalnih mreža.
Da novac koji ste zaradili potrošite na nešto što se vama sviđa/dopada, bez obzira šta drugi misle.
Imate svoje aspiracije, svoje životne planove, životne odluke.
Ako se javi osećaj krivice, preispitajte da li je zaista validan. Da li ste zaista uradili nešto loše, nekog oštetili? Neadekvatan osećaj krivice može da se intenzivira, pojača kada se osoba počne zauzimati za sebe, jer nema to u svom iskustvu. Učena je da napušta sebe zarad tuđih očekivanja, smatra da ta očekivanja mora ispuniti, a ako se to ne desi, veruje da je uradila nešto loše.
Ako se ne bavimo sobom, onda smo se stavili na drugo mesto. Mnogi ljudi naučili su pre vremena, još u detinjstvu da se o njihovim potrebama ne brine, ali da oni treba da brinu o drugima.
Emotivno nezreli,
narcisoidni roditelji,
roditelji koji boluju od neke vrste ovisnosti (droga, alkohol, kocka…)
ili roditelji koji su dugo prolazili kroz lične krize ili borili se sa nekom bolešću, nisu mogli dugo da budu psihološki, emotivno i/ili mentalno dostupni za svoju decu.
Kasnije, kada ta deca odrastu mogu da brinu o drugima, ali ne o sebi, jer ne znaju kako. Preterano brinu za druge, rešavaju njihove probleme, preterano su servilni, dovode sebe do emotivne iscrpljenosti, a kada dođu na terapiju, sažvakani od tuđih života, ne znaju ko su, šta žele…
Ljudi koji su imali roditelje koji ih nisu učili zdravim granicama, gde se nisu poštovale i uvažavale njihove potrebe i želje, ili su bili izloženi direktnim porukama da su sebični, jer roditeljima postavljaju granice, nisu naučeni da vole sebe. Zapravo, poruka i jeste „Odustani od sebe.“ Da bi se izbegao osećaj krivice, osoba izgladnjuje svoje potrebe i želje, stavlja se u poziciju žrtvovanja. Kompezovala je ljubav ka drugima, kao vlastitu. Međutim, ako, a pre kada, ta ljubav sa druge strane ne bude uzvraćena, onda se aktivira onaj njen deo žrtve i osećaj da opet nije dovoljno dobra. Zato ljudi koji imaju loše granice, često ulaze u teške, iscrpljujuće odnose, dok ljudi sa dobrim granicama neće dozvoliti da ostanu bez vlastitih resursa.
Gledajući iz ugla nesvesnog, logično je zašto osoba onda kasnije u svom životu zadržava pojedince koji su slični njihovim roditeljima. Obnavljanje porodične dinamike, iz koje nažalost, vodi osobu da se na neki način samokažnjava istim ishodom.
Na seansama polako razmotavamo klupko koje ih vodi da stave sebe na prvo mesto, odnosno da nauče da vode računa o sebi, svojim potrebama, da nauče da ih iskomuniciraju jasno i otvoreno. Prvo moramo znati šta hoćemo, onda naučiti da je ok da tražimo, a potom i da tražimo od ljudi koji shvataju da je odnos međusobno davanje i primanje, dakle razmena.
Jedan odličan citat pogubnosti nemanja granica. Iako je analitičarka, dr Clarissa Pinkola Estes ovde govorila vezujući za žene, slične dinamike mogu se dešavati i muškarcima:
„Mnoge žene nemaju ni osnovna učenja o predatorima koja majka vučica daje svojim mladuncima, kao što su:
Ako preti i veće je od tebe, beži;
Ako je slabiji, pogledaj šta želiš učiniti;
Ako je bolesno, ostavi ga na miru;
Ako ima otrov, očnjake ili kandže, vrati se i idi u drugom smeru;
Ako lepo miriše, ali je omotano oko metalnih čeljusti, prođi.
Rano obučavanje da “budu dobre” uzrokuje da žene nadjačaju svoju intuiciju. One su zapravo namerno poučene da se pokore predatoru. Zamislite majku vučicu koja uči svoje mlade da “budu dobri” pred ljutitim tvorom ili lukavom čegrtušom. Sve dok žena veruje da je nemoćna i/ili je trenirana da svesno ne registruje ono što zna da je istina, ženski impulsi i darovi njene psihe nastavljaju da budu ubijeni.” ~ dr. Clarissa Pinkola Estes
Najizazovniji deo kod priče o granicama jeste da se shvati da je na onom ko ih postavlja, odgovornost i da ih se pridržava. Zdrava sebičnost se teško razume i prihvata sve dok se ne odbace naučena uverenja koja zagovaraju žrtvovanja i trpljenja u odnosima kao poželjna ponašanja. Kod ovakvih ponašanja stradava psihička energija kao glavni unutrašnji pokretač da se živi autentičan život. Strah od samoće, strah od napuštanja koja često koče postavljanje granica takođe je potrebno da se obrade. Prihvatanje svoje individualnosti i dozvola da se kreira vlastiti životni put po svojoj meri je jednako važno da bi se razvijalo zdravo samopouzdanje i postavljale granice.
Kada osoba to osvesti i spozna da je i sama u stanju da zadovolji svoje potrebe i želje i da je ljubav ka sebi nešto što je cilj svih nas da spoznamo, pa i njihov, da u žrtvovanju nije rešenje, njeno divljenje i privlačnost ka ljudima koji su koristoljubivi i neempatični, bivaju demistifikovani i daleko manje privlačni. Dakle, vrlo je važno da se preuzme odgovornost za sebe i svoje blagostanje; da osoba izađe iz pozicije žrtve koja je onemogućava da spozna svoje snage i uzme ih u svoje ruke kako bi kreirala život kakav želi.
Uspostavljanje granica je komuniciranje naših potreba i želja, praćenje i poštovanje vlastitih resursa i kapaciteta. Za ljude kojima je postavljanje granica izazov, potrebno je da spoznaju zašto je to tako, a potom da ih vežbaju.
Ipak, granice nisu uklesane u kamen i mogu se korigovati, menjati. Kada prvi put nekog upoznajemo granice su uglavnom oštrije, kako vreme prolazi i želimo bliskiji odnos, tako će i naše granice da budu mekše.
Par primera kada treba razmotriti svoje granice:
Ako nalazite da neko vremenom ceni vašu osećajnost i ranjivost, poštuje ono što donosite u odnos, ne traži razna objašnjenja, ne protestuje zašto su vaše granice takve kakve jesu, nego ih prosto uvažava.
Ako primećujete da vas granice ometaju da uspostavite intimnije odnose ili ako osećate da ne možete da se povežete sa ljudima koje volite i koji su zdravi po vas, onda je važno videti nisu li granice postale menahizam odbrane iz straha da se ne ponovi neko prošlo iskustvo (iskustvo nije do kraja obrađeno).
Ukoliko je iskustvo do kraja obrađeno, neke granice osoba može spontano da menja, jer su služile da se ne dira u povredu. Granica je bila u cilju zaštite dok se rana ne zaceli.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment