Dokolica je pojam kojim želimo da označimo dosadu, lenčarenje, odnosno vreme koje provodimo neradeći ništa. Zbog odsustva potrebe i motivacije da nešto radimo i stvaramo često se dosada i dokolica doživljavaju kao negativna stanja, nešto što se treba izbegavati ili prekinuti. Ako na to dodamo izreku da je čoveka stvorio rad, jasno je da dokolica nije nešto što je poželjno. Mnogi ljudi su učeni da cene sebe kroz rad, a da dosada i dokolica mogu biti signali da sa njima nešto nije ok, te da ona vodi u depresiju… Sve su to varijante zašto je dosada na tako lošem glasu, koje mi usvajamo, a ne preispitujemo koliko je to baš realno. Čovek nije stvoren da radi 8 sati dnevno, plus još dodatna dva kako bi dokazao lojalnost kompaniji. Pa ako već svet ide nauštrb čovekovih prirodnih potreba, hajde da to dodatno ne radimo sami sebi.
Mnogi klijenti dođu potpuno obuzeti svojim poslom, u fazi sagorevanja, govore kako čak i kad odu na godišnji odmor, prvih par dana ne mogu da se opuste. Svako iole slobodno vreme mora biti ispunjeno nekom aktivnošću, slušanjem muzike, čitanjem knjige, treninzi, teretana… Nameće se pitanje može li današnji čovek jednostavno da sedi u miru sa sobom i vremenom u kom ništa ne radi. Postoji jedan trend i određeno okruženje u kom je vrlo važno da sebe predstavimo kao večito zauzete i u nekoj žurbi. To bi trebalo da pošalje poruku kako je naš život dinamičan, uzbudljiv i kako smo mi važni. Ovde je dosada krajnje neprihvatljiva. Ako je naša pažnja stalno usmerena ka spoljašnjem okruženju kada mi onda da nađemo vremena da se pozabavimo sobom? To je još jedan od razloga zašto dosada može da deluje vrlo preteće. U dokolici mogla bi se pojaviti pitanja s kojima ne želimo da se suočavamo i bavimo. Baš zato dosada je emocija koja se često izbegava. Unutrašnji kritičar koji goni da se dokazujemo, takmičimo, nižemo postignuća, pretvara se u unutrašnjeg goniča, koji se manifestuje kroz nemogućnost da se sedi u miru sa sobom. On nas vrednuje, procenjuje, poštuje i voli samo ako smo u akciji. Uslovljenost njegove ljubavi primećuje se kroz kritike, osude, omalovažavanje koje upuće.
Ma koliko da ne radimo ništa, to ne znači da dosada nije svrsishodna. Ako je sebi dozvolimo, vrlo korisna i produktivna. Mnoge dobre ideje se jave upravo u dokolici, jer čovek ne može večno da dokoličari, jednako kao što ne može non-stop da radi. Ako dosadu ne sputavamo, ona će prirodno proći, tako što će čovek sam potražiti nešto čim bi je prekinuo. On se iz dosade okreće ka stvarima koje voli. Ona ga usmerava ka ličnim preferencijama i akumulira njegovu kreativnu energiju. Takođe, dopuštanje dosade je i dozvola da budemo ono što jesmo. Bića koja nisu stvorena jedino za rad i kroz rad.
S jedne strane, postoje ljudi koji dođu u psihološku ordinaciju iz nemogućnosti da se opuste i uživaju, prezauzeti poslom i životom koji gotovo opsesivno pokušavaju da dovedu u red, a perfekcionistički nikad nisu zadovoljni rezultatom. S druge strane, ima i onih koji dođu i izjavljuju da postoji vrlo malo stvari koje ih pokreću na aktivnost, usmeravaju ka nekom cilju, sve im brzo dosadi i lako gube interesovanje. Jedni potiskuju dosadu, drugima je hronično dosadno. U pokušajima da se udalje od nje, ljudi mogu da potraže rešenja u ponašanjima koja nisu dobra po njih: prejedanje, upotreba alkohola i droge, kockanje, upuštanje u razna rizična ponašanja. Cilj je pronaći dovoljno snažne senzacije koje će potisnuti dosadu.
Koliko vežbamo posvećenost u svom životu je takođe važno pitanje ako se bavimo dosadom. Mnogi ljudi odustaju od nečega, jer nije više tako zabavno i interesantno kao na početku. Dosadno im je. To se ne odražava samo na aktivnosti, često se prenosi i na međuljudske odnose. Imate njihovu pažnju sve dok ste im interesantni. Dakle, ovde hronična dosada nastaje kao posledica površnom pristupanju života, ali i iz straha od vezivanja, potenicijalnih gubitaka. Deviza: ako malo ulažem, malo ću izgubiti. Često skakuću sa aktivnosti na aktivnost, i uleću i izleću iz odnosa u odnos.
No, jedna od opcija može biti da zaista ne bave onim što vole. Tačnije, u nekom momentu života odlučili su da se bave nečim što ih suštinski ne zanima, dok ono prema čemu osećaju strast sedi u nekoj fioci i čeka.
Što više imamo izbora, to teže donosimo odluku. Što je više sadržaja oko nas, to nam je teže da usmerimo pažnju i da se fokusiramo. Uzmimo za primer skrolovanje na fb. Na koliko postova se zadržimo? Koliko dugo? Svakako da to zavisi i od naših interesovanja, ali ono što se sve više uviđa je da kraći sadržaji privlače mnogo više pažnje nego duži. I sama sam primetila da često kratki postovi imaju daleko više lajkova, nego oni duži. Ne zato što su bolji, nego zato što ih je više ljudi pročitalo, jer su kraći i zadržali su pažnju do kraja. Duži postovi češće ne budu pročitani, nego se „otpišu“ kao nešto što zahteva više pažnje i nastavi se sa skrolovanjem. Ne sudim i sama sam se našla u ovim situacijama. Zašto je Instagram sve popularniji? Jednostavno. Jedan od razloga je da ne zahteva mnogo pažnje. Tehnologija je sada sastavni deo života i donosi nam mnoge blagodeti, ali svakako da ima svoje mane. Jasno je da će budućim generacijama biti teško zadržati pažnju, jer tehnologija je fragmentira. Tražiće se da sadržaj bude što konkretniji, jednostavniji.
Da rezimiram, dosada nije nikakva pretnja. Sasvim je razumno da postoje momenti kada nam se baš ništa ne radi. Ona je prirodna i normalna i kod odraslih i kod dece, i nema potrebe sputavati je; panično pretraživati šta bi moglo da se oriba, popravi, pročita, pogleda, ne bi li ispunili svoje vreme. Ponekad mi se čini da je dosada momenat kada su i telo i mozak saglasni da zapravo ne žele da rade apsolutno ništa. Odnosno, saglasni su da je sasvim ok da istovremeno odmaraju. Kada dosadu prihvatimo, ona postaje prijatna i ne zamara nas. Međutim, ako govorimo o hroničnom osećaju dosade, ona je već nešto s čim bi čovek trebao da se pozabavi u psihološkoj ordinaciji.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment