Svi smo svedoci sve učestalijeg odlaska naših ljudi iz zemlje. Suočeni sa neprestanim egzistencijalnim preživljavanjem ljudi migriraju u druge zemlje u potrazi za boljim uslovima za život. Sve češće mi se obraćaju naši ljudi iz dijaspore za psihološku pomoć i podršku. I zahvaljujući internetu to je danas lako dostupno.
Svaki od mojih klijenata ima svoju priču i svoje razloge zbog kojih su otišli. No, ovo je tekst o mojim dosadašnjim zapažanjima u radu sa njima. Poenta ovog teksta je da vam da bolji uvid i da se na neki način imenuje ono kroz šta trenutno prolazite ili vas tek čeka. Ali, i da vam pruži bar neku utehu da ono s čim se suočavate je zapravo nešto normalno, da je deo naše ljudske prirode i da niste usamljeni u svom problemu.
Kada se naši ljudi odluče da odu da žive u inostranstvo, oni zapravo iz jednog egzistencijalnog preživljavanja pređu u drugo egzistencijalno preživljavanje. Odnosno, i tamo ih čeka period snalaženja. I tu su priče uvek različite, neko se brže snašao nekom je trebalo više vremena. Često to zavisi od mnogo faktora. Koliko podrške ih je čekalo tamo, da li su odlazili kod svojih porodica, rodbine, prijatelja ili su morali od nule da se snalaze. Da li su posao našli iz svoje zemlje ili ga nalaze tek kad dođu. Treba pregurati nekoliko meseci, pa i godinu da se zarade prve plate, da se reše papiri, stan, nauči jezik. Zapravo, mnogo toga stoji ispred njih, prepreke koje treba preskočiti ili zaobići. Ali, to ih gura napred. Preokupiranost da se dostigne sigurnost ih drži podalje od nekih drugih pitanja. U tom početnom periodu, imaju osećaj da rešavaju svoj život. Prelaze iz jednog izazova u drugi. I tu nema mnogo mesta za razmišljanje. I te kako im nedostaju bliski ljudi, ali imaju osećaj da sve to što rade ima svoju svrhu i smisao. Bore se, kako kažu, za bolje sutra.
Kada prođe početniperiod, onda nastupa faza mogućnosti da se opuste i uživaju, da priušte sebi viši standard, kupe nova kola, novu garderobu, zapravo sve ono što potrošačko društvo nosi sa sobom. I ovo je na neki način period uživanja i opuštanja. Borba za sigurnost je završena.
No, kada se zadovolje sve želje potrošačkog momenta i kada se sve nekako naizgled primiri, tačnije kada se dostigne egzistencijalna sigurnost, tada uglavnom počnu da se dešavaju krize. Kao što već rekoh, svako od njih ima svoju priču kako su se snalazili u belom svetu, ali da bi došlo do krize uglavnom je potrebno da prođe neko vreme, koja godina. Šta se tada ustvari dešava? Ma koliko da je egzistencijalno preživljavanje teško i to je najčešći razlog odlaska, ono ih je zapravo tamo jednako dočekalo i to je na neki način poznat teren. S druge strane, potreba da dosegnu sigurnost je motivator. Situacija je u tom smislu jednostavna, svodi se na preživeti, opstati i ostati.
Ovu problematiku, po meni, najbolje možemo da razumemo ako se pozabavimo Maslovljevom teorijom te ću sada da skrenem s kursa tj. da prvo objasnim šta je to Maslovljeva hijerarhija potreba.
Dakle, to je teorija iz psihologije čiji je tvorac američki psiholog Abraham Maslov. Ona ističe da se ljudske potrebe mogu podeliti u grupe, te da postoji jasna hijerarhija između tih grupa potreba. Prvo moramo da zadovoljimo niže nivoe potreba kako bi se aktivirale potrebe viših nivoa. Maslov je ljudske potrebe podelio u pet grupa. Obično se prikazuju u vidu piramide podeljene na pet nivoa, a svaka grupa predstavlja po jedan nivo.
1. Fiziološke potrebe (potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom). Ako neke od njih nisu ispunjene, ove potrebe postaju najviši prioritet. One mogu da utiču na misli i ponašanje i mogu da učine da se osoba oseća bolesnom i da oseća bol i nelagodnost. Maslov je ovde svrstao i seksualnu aktivnost kao telesno zadovoljstvo, aktivnost, vežbu, itd., ali iako su neke od ovih aktivnosti važne, ipak nisu presudne za opstanak.
2. Potrebe za sigurnošću (neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine). Kada su zadovoljene fiziološke potrebe, pojavljuju se potrebe za sigurnošću. Ukoliko ove potrebe nisu zadovoljene, osoba je preokupirana njihovim zadovoljenjem.
3. Potrebe za pripadnošću (prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost). Ljudi osećaju duboku potrebu da negde pripadaju i da budu prihvaćeni od strane drugih, bilo da je reč o velikim društvenim grupama (verske zajednice, profesionalne organizacije, sportski timovi itd.) ili društvenim vezama (članovi porodice, voljena osoba, bliski prijatelji ili kolege). Imaju potrebu da vole i da budu voljeni. U nedostatku ljubavi, mnogi postaju usamljeni, povučeni i depresivni. Ova potreba za pripadanjem često može da nadjača fiziološke i potrebe za sigurnošću, u zavisnosti od snage samog pritiska koji osećaju.
4. Potreba za uvažavanjem (samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha). Teorija ističe da svi ljudi imaju potrebu da imaju samopoštovanje, da ih drugi poštuju i da poštuju druge. Ljudi žele da učestvuju da bi ih ljudi uvažavali i da rade nešto što će im pružiti osećaj da su korisni, bilo da je doprinos u svojoj struci ili iz hobija. Nezadovoljenje ove potrebe može dovesti do nedostatka samopoštovanja i osećaja niže vrednosti ili pak osećaj prevelike važnosti i snobizam. Postoje dva nivoa potrebe za uvažavanjem. Niži nivo se odnosi na popularnost, uvažavanje, slavu i slično, dok viši nivo podrazumeva samopoštovanje, stručnost i dostignuće.
5.Potreba za samoostvarenjem (moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica).
Osobe koje teže samoostvarenju, teže da prihvate sebe i druge i da povećaju sposobnost rešavanja problema. Samoostvarenje je ljudska potreba da se pokaže svoje umeće i da se iskoriste najviši sopstveni potencijali.
Četiri niža nivoa su grupisani kao potrebe nedostatka, koje se vezuju za fizičke potrebe. Zadovoljenje ovih potreba pomaže osobi da se razvija i raste kao ljudsko biće. Za razliku od njih koje se moraju zadovoljiti, potrebe rasta (samoostvarenje) se stalno razvijaju. Osnovna pretpostavka je da se više potrebe iz ove hijerarhije pojavljuju tek nakon što su zadovoljene, delimično ili potpuno, sve potrebe nižeg nivoa. Kada se jedna potreba zadovolji, opada značaj njene motivacione uloge. Međutim, kada se neka potreba zadovolji, druga zauzima njeno mesto. Dakle, mi ljudi ljudi uvek težimo da zadovoljimo neku potrebu. I dok se želje razlikuju od jedinke do jedinke, potrebe su nam svima iste.
Stoga, ono što uviđam u svojoj praksi u radu sa našim ljudima iz dijaspore je da kada se zadovolji druga grupa potreba po Maslovljevoj hijerarhiji, tada nastupa kriza. Odnosno, kada pređu iz egistencijalnog preživljavanja, i dostignu egzistencijalnu sigurnost i kada je izdegustiraju (zadovoljene su potrebe iz prvog i drugog nivoa). Čovek prirodno ima potrebu da želi da napreduje dalje u zadovoljenju svojih potreba. Tačnije, žele da zadovolje i potrebe iz trećeg nivoa. Do ove krize češće dođu ljudi koji su otišli sami u beli svet. Ljudi koji su otišli sa svojim porodicama su na neki način u prednosti, jer imaju svoju bazu, svoju porodicu, gde mogu da zadovolje tu svoju potrebu za pripadnošću. Osobe čiji su roditelji, porodice, prijatelji ostali na Balkanu imaju osećaj manje pripadnosti u novoj zemlji. Kao što i Maslov kaže, ako ova potreba nije zadovoljena može se javiti osećaj usamljenosti i/ili depresivnosti. Upravo u tim periodima svog života najčešće mi se obrate za psihološku podršku.
Često su nezadovoljni svojim socijalnim životom. Svaka zemlja ima svoje kulturološke razlike u odnosu na našu. Našim ljudima najčešće smeta što ne postoji spontanost, nego je sve isprogramirano. Prirodno, teži se ka uspostavljanju kontakta sa ljudima svog mentaliteta, osećaju veću povezanost, prisnost i razumevanje. Traženje nečeg svog u novom i još dovoljno nepoznatom.
Iako se svima javi nostalgija s vremena na vreme, ljudi koji nisu okruženi svojim bližnjima nostalgija ih često zavodi i vodi ka preispitivanju odluke. Ostati ili se vratiti. Iz pozicije egzistencijalne sigurnosti, potreba za pripadnošću je izuzetno jaka i odjednom prednosti novog okruženja počinju da se minimalizuju, a neretko idealizuje ono što se „kod kuće“ ostavilo. Pomalo se gubi realna slika prednosti i mana. Period praznika ume biti vrlo stresan i čest okidač, a naročito kada se praznici završe. Neretko se vrate sa „uskomešanim emocijama“.
U svemu tome, javlja se još jedna problematika. Nerazumevanje od strane bliskih osoba koje su ostale na Balkanu. I to je razumljivo. Kada se poveravate osobi koja je u egzistencijalnom preživljavanju (ono što je nekad bila vaša startna pozicija) i nema zadovoljen drugi nivo potreba, teško je da u potpunosti može da shvati poziciju u kojoj ste vi sada. No, to nerazumevanje opet ponekad dovodi do udaljavanja dveju strana, što može da intenzivira osećaj usamljenosti.
U ovom periodu svog života oni zapravo dolaze do momenta kada osećaju da moraju da pregrizu. Koja je konačna odluka? Gde je moja suštinska sreća? Tu ili tamo. Jedan klijent mi je rekao jednu interesantnu rečenicu: „Ja sam kao vojnik koji je bio u ratu i ranjen je. Sada sam se oporavio, povratio snagu i hoću nazad u rat.“ Zanimljiv odabir reči.
Niko ne može da donese odluke umesto nas. Niko drugi ne može da zna gde je zaista naša sreća. I nekako smo tako skrojeni, što više izbora imamo, teže se odlučujemo. Nismo svi jednako stvoreni i nije sve za svakog, niti nam je sreća svima na istom mestu. Opet ponavljam, priče su zaista individualne, no svima su nam potrebe iste. No, ono što vam može pružiti psihološka podrška jeste da preispitate šta je za vas zaista rešenje, šta je to što osećate, da vas neko bez predrasuda razume i sasluša, šta vam to stoji na raspolaganju što će vam omogućiti da zadovoljite svoju potrebu za pripadnošću, da li je rešenje u povratku ili boljem integrisanju u društvo ili nešto treće. Sasvim normalno je da želimo da imamo i siguran posao i porodicu kraj sebe. I nije lako – ni ostati, ni otići, ni vratiti se.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment