EMOCIONALNA PISMENOST: Ljubav i ljutnja

Ljutnja je emocija koja, ako je koristimo adekvatno i na socijalno prihvatljiv način ima svoju funkciju. Ljutnjom poručujemo drugoj strani da je prešla neke naše granice tj. procenjujemo da tuđe ponašanje utiče na neku našu subjektivnu vrednost. Stoga, psihička funkcija ljutnje je da postavi Ego granice. Za razliku od mržnje i prezira, ljutnja ne udara na ličnost, nego je usmerena na nečije ponašanje.

Ako mi ne izražavamo ljutnju onda kada nam nešto smeta, prvo nismo ispoštovali sebe, ubacujemo se u trpljenje i hronično bivamo nezadovoljni. Isto tako, kako druga strana da zna da nama nešto smeta ako mi to ne pokazujemo? Na taj način mi ni ne dajemo priliku drugoj strani da bude svesna kako nam nešto ne paše, niti joj dajemo priliku da to razmotri, te promeni. Vrlo česta zabluda je da ako nas neko voli taj će znati šta nama smeta. A činjenica je da nam drugi ljudi ne mogu pročitati misli, niti mogu da znaju kako se mi osećamo ako to ne pokažemo. Zato je potrebno da iskomuniciramo ono što mislimo i osećamo.

Ipak, određen broj ljudi trpi, ne izražava svoju ljutnju, čini se kao da im je uvek sve ok i da im ništa ne smeta. Osoba ima zabranu na ljutnju. Ono što iza zabrane stoji kao iracionalno uverenje je da ljutnja nije ok, da je ne treba ispoljavati ili bar ne sve dok se ne prelije čaša. No, tada uglavnom dođe do izliva besa i nemamo adekvatnu ljutnju. Na taj način ništa se ne rešava, jer reakcija ne bude srazmerna povodu. Svakako, ove osobe dugo će pokušavati da na druge načine pokažu kako im nešto smeta, ali od straha i zabrane na ljutnju služiće se pasivno agresivnim ponašanjem. Tačnije, neće pokazati ljutnju, ali će igrati na kartu odbacivanja, ignorisanja ili ćutanja ne bi li drugom stavili do znanja da im nešto smeta.

Nekoliko smernica za adekvatno pokazivanje ljutnje:

Ljutnju uvek izražavamo verbalno (nikako fizički, bilo povređivanjem druge osobe ili razbijanjem predmeta).
Ono što poručujemo mora biti usmereno na ponašanje, a ne na ličnost (tvoje ponašanje je neodgovorno, a ne ti si neodgovoran/na).
Obraćamo se jasno, otvoreno i konkretno; znači, da osoba može bez dvoumljenja da razume šta nam to u njenom ophođenju prema nama smeta i zbog čega.
Dajemo predlog drugačijeg ponašanja.
Ljutnju treba da izrazimo neposredno nakon ili što bliže neadekvatnom ponašanju. Dakle, treba da reagujemo u razumnom vremenu.
Intenzitet ljutnje i poruke koju šaljemo treba da bude dovoljno snažan da izazove minimalnu neprijatnost koja je potrebna za promenu ponašanja.

Da li zaista možemo da zamislimo par koji nikada nije imao neke nesuglasice? Često oni koji se nikada ne konfrontiraju jedno drugom, zapravo ignorišu probleme. Konflikti su sastavni deo svakog odnosa, ne samo partnerskog, nego i prijateljskog, roditeljskog, poslovnog… Međutim, ljudi koji beže od konflikata u partnerskim odnosima vode se uverenjem da su oni sigurni znaci prestanka ljubavi u odnosu. Oni su izjednačili svaki konflikt i svako ispoljavanje ljutnje sa prestankom ljubavi. Samo onda kada je odnos skladan, bez „talasanja“ i nesuglasica, osećaju da je njihova veza ili brak siguran. Partnerovu ljutnju vide kao odbacivanje i doživljavaju kao gubitak njihove ljubavi. Iz toga može proisteći izbegavanje sukoba bez svesti o štetnosti svog ponašanja i prave jaz u odnosu. S druge strane, ako odluče da pokažu svoju ljutnju, to čine na neadekvatan način, vrlo intenzivno i s namerom da pokažu partneru kako ni oni njega ne vole, te probude u sebi „takmičarski duh“ ko će koga više odbaciti i povrediti.

Kako dolazi do zabrane na ljutnju?

Dete koje je odrastalo u lošem braku koje se završilo još lošijim razvodom, moglo je kroz primere svojih roditelja da dođe do zaključka kako ljutnja, konflikti i svađe dovode do izostanka ljubavi i odbacivanje partnera. Drugo, ako su i sami roditelji neadekvatno ispoljavali ljutnju, tj. reagovali samo kroz izlive besa, oni su tako slali detetu poruku da ljutnja jeste odbacivanje. I treće, roditelji su češće kažnjavali dete nego što su ga nagrađivali, a bilo kakav nestašluk i izražavanje otpora od strane deteta, vodilo ga je u kaznu i odbacivanje.

Bez obzira što nekog volimo ne znači da nam se svako njegovo ili njeno ponašanje prema nama mora dopadati, i shodno stim, imamo pravo da reagujemo ljutnjom onda kada su naše granice prekoračene. Ljutnja koju upućujemo nije negacija ljubavi prema njima, ona je reakcija na određeno ponašanje prema nama i mi želimo da to ponašanje promene. A izbegavanje konflikata u partnerskim odnosima nas neće dovesti do zdrave i stabilne veze ili braka.

Iako je pojava ljutnje prirodna u odnosima, ako ona počne da dominira, onda negde treba proveriti da li zapravo ljudi imaju visoka očekivanja u okviru svog partnerskog odnosa, da li je slaba tolerancija na neka benigna ponašanja, da li postoji tendencija da se na taj način prekraja partner. Tad dovodimo u pitanje kompatibilnost jednog odnosa, očekivanja i želje unutar istog.

Kao deca niste mogli da utičete na ponašanje vaših roditelja, ali možete da menjate svoja. Kroz savetovanje možete da uvidite gde je zapelo, da odbacite stara uverenja koja vam ne služe i zamenite ih novim, funkcionalnim koja će vam poboljšati kvalitet života.

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobro došli.