Svaki naš dan je protkan raznim odlukama. Od onih beznačajnih, svakodnevnih do onih važnijih, koju školu ćemo upisati, koji posao da prihvatimo, da li želimo nekog za partnera, želimo li decu i td.
Mi kroz život koračamo i donosimo odluke. Nekad su one bezazlene i jednostavne da ih gotovo po automatizmu donosimo, dok postoje i one koje zahtevaju da im posvetimo vreme, da se udubimo i preispitamo Za i Protiv. Donošenje odluka nije uvek lako, jer neke odrede našu dalju putanju kroz život. No, ono što je činjenica – donošenje odluka ne možemo da zaobiđemo. Tu je i onaj paradoks, odluka da ne donosimo odluku je isto odluka.
Čovek je socijalno biće i kao takav teži da bude okružen ljudima. Stoga, ne možemo da zanemarimo činjenicu da su nam mišljenja drugih ljudi važna, naročito kada dolaze od nama značajnih osobama. Ipak, treba poznavati granicu gde smo mi, šta je dobro za nas, a gde su drugi. Sasvim je ok da potražimo savet od bliskih osoba. Ponekad nam je potreban i test realnosti kako bismo procenili da li to što mi mislimo i osećamo ima više ili manje smisla i drugima. No, odluka je i dalje na nama. Čak i ako smo odlučili da poslušamo tuđi savet, to je naša odgovornost. Na kraju krajeva, sve ono što se iz takve odluke izrodi, i dobro i loše, mi ćemo poneti.
Postoji ona naša izreka: „Tri put meri jednom seci.“ Ali, kako to da neki ljudi non stop mere, pa nikako da preseku?
Ako se vodimo uverenjem da je samo najbolja odluka jedina dobra i ispravna, te da se i najmanje greške vide kao katastrofalne i neprihvatljive, logično je da je tada vrlo teško doneti bilo kakvu odluku.
Često korene ovakog razmišljanja možemo pronaći u načinu na koji su roditelji vaspitavali. Ako vaspitavamo dete tako da greške nisu dozvoljene, te su praćene čestim kritikama, s jedne strane, a sa druge pohvale se izostavljaju kada dete uradi nešto dobro, jer se to podrazumeva, onda kod deteta možemo da razvijemo strah od kritike i strah od pogrešaka. Kako bi izbeglo kritiku, dete će često prećutno raditi stvari ili će, s druge strane, teško donositi i najmanje odluke u svom životu, što će se, tokom odrastanja, pretvoriti u obrazac ponašanja.
Roditelji koji burno reaguju na pogreške i koji na nepoštivanje njihove volje i odluke žacnu sa „lepo sam ti rekao/la“ šalju poruku: „ti ne znaš da doneseš ispravnu odluku, ja znam bolje šta je za tebe dobro, slušaj mene.“ Na ovaj način dete ne može da izgradi svoju autonomiju, ne zna šta je dobro za njega, sem ako mu drugi ne aminuju odluku. Potrebno je detetu dopuštati da donosi svoje odluke (one koje su srazmerne njegovom uzrastu), kao i da pogreši. Važno je da iz svoje greške nešto nauči, jer tada je ona svrsishodna. Samo tako vremenom može da nauči šta je dobro, a šta ne, za njega. Upiranjem prstom, galamom, dramatizovanjem i katastrofiziranjem, jedino što dete može da nauči jeste da su odluke teške, a pogreške štetne i da ih treba izbegavati po svaku cenu. Kako je nemoguće da smo uvek ispravni i nepogrešivi, kada dete napravi pogrešku, ono može da je prećutkuje i sakriva, kako bi izbeglo osudu.
Kada sam jednu klijentkinju upitala šta je najgore što može da joj se desi ako donese pogrešnu odluku, rekla je da nije stvar u posledici, da je to nešto s čim ona može da se nosi. A potom je dodala nešto interesantno:“Problem je što ja uvek u pozadini vidim svoje roditelje koji pilje u mene, do zuba naoštreni sa kritikama ako ne uspem.“
Kasnije, i u odraslom dobu kada više ne bi trebalo da zavise od roditelja, ta zavisnost se nastavlja. I ne samo da je mišljenje roditelja i dalje bitno, nego nastave da osluškuju i okolinu. Šta će drugi reći, šta drugi misle o njima njihovim odlukama i životu. Ti drugi su jako važni, jer oni znaju bolje od njih. Iako su odrasle osobe, i dalje su u poziciji deteta koje zavisi od roditelja i njihovih odobravanja.
Ono što je u osnovi ovakvog ponašanja je nesigurnost u sebe, tj. iracionalno uverenje da nisu sposobni da sami donesu odluku, da drugi ljudi uvek bolje znaju od njih. Vremenom bivaju izraženo nesigurni i nezadovoljni. Neretko se dešava da kada uđu u partnerske odnose, tada se suoče sa svojim nedostatkom autonomije i nemogućnošću da se zauzmu za sebe i svoj život.
Naši životi se u velikoj meri svode na istraživanja. Ko smo mi, kakvi želimo da budemo, gde želimo da stignemo… I svako od nas ima svoj lični kompas koji ga vodi. Putem tog kompasa donosimo odluke. A da bi naš život bio samo naš, taj kompas treba da je u našim rukama. Kada prihvatamo da drugi ljudi donose odluke umesto nas, bilo to naši roditelji ili naš partner, neminovno je da ćemo biti nezadovoljni, pa taman da su sve odluke povoljne po nas. Svaki čovek želi da bude krojač svoje sreće bez obzira da li se zaista tako ponaša ili ne.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment