Povremena potreba da se osamimo je zdrava i dobra za nas. Naći vremena za sebe je vrlo važno. Sasvim je uredu da imamo dane kada želimo da neko vreme provedemo isključivo sami, tako što ćemo gledati filmove, slušati muziku, čitati knjige, zanimati se svojim hobijem, ili naprosto sedeti i ne raditi ništa. I kako drugi odnosi ne mogu opstati ako im ne posvećujemo dovoljno pažnje i vremena, tako je i sa povežanošću sa sopstvenim bićem. Neretko se ljudi žale kako ne mogu da nađu vremena za sebe, kako zapravo sami sebi nedostaju. Naše povremeno osamljivanje je vreme u kom se mi bavimo sobom, svojim potrebama i željama. Za naše mentalno zdravlje je važno da sebi dozvolimo predah od ostatka sveta i radimo ono što mi želimo. Samoća je tada izvor prijatnih osećanja. Dragoceno vreme u kom mi uživamo pružajući sebi ono što nam je potrebno, ostvarujući kontakt sa sobom.
Usamljenost je emocija i možemo da se osećamo usamljeno čak i kada smo okruženi drugim ljudima. Ono što boji naše odnose je emocionalna povezanost. Kada smo iz nekog razloga odvojeni od ljudi sa kojima smo emotivno bliski, oni nam nedostaju, a mi možemo da se osećamo usamljeno. Osećanje usamljenosti se javlja kada je stepen bliskosti koji je nama potreban u našim odnosima narušen, tj. smanjen. U tom smislu, normalno je da nakon prekida nekih odnosa osećamo usamljenost i tugu, kao osećanje koje se javlja kada smo izgubili nekog ili nešto što nam je bilo značajno u životu. Raskidi, razvodi, smrt partnera, gubitak prijatelja, nekog bliskog rođaka, ili bilo koje druge značajne osobe za nas, svi ti prekinuti odnosi mogu u nama da izazovu ovu emociju.
Ljudi koji imaju hronično osećanje usamljenosti često imaju vrlo oskudne emocionalne odnose sa drugima, usled čega mogu da se jave osećaj nepripadanja i otuđenosti. Emocije su naši signali. One imaju svoju funkciju i zato je dobro da znamo šta nam koja emocija poručuje. Jedna od ljudskih potreba je da smo bliski i povezani sa drugima, da osećamo bliskost i da razmenjujemo osećanja. Stoga, kada se javi osećaj usamljenosti, znači da ova naša potreba nije zadovoljena i da je dobro da se pozabavimo tim osećanjem, da sagledamo naše odnose i vidimo šta je to što možemo da promenimo.
Ljudi sa brojnim socijalnim kontaktima, okruženi porodicom i prijateljima, takođe dođu na savetovanje govoreći kako osećaju unutrašnju uznemirenost, napetost ili osećaj praznine, bez direktnih naznaka usamljenosti. Vidite, nije važno sa koliko ljudi smo okruženi, nego kakvi su ti naši odnosi. Da li dobijamo tu emocionalnu povezanost, pažnju i bliskost koja nam je potrebna, razmenjujemo li stvarne životne sadržaje ili ne.
S druge strane, mnogi se boje ovog osećanja, pa često beže u društva iako ti odnosi nisu po njihovoj meri. Da bi se rešili hroničnog osećanja usamljenosti, nije dovoljno samo da budemo u nečijem društvu, nego je važan kvalitet samog tog odnosa. Svakako, izolujući sebe od drugih smanjujemo sebi šansu da upoznamo ljude koji mogu da uzvrate na naše emocionalne potrebe. Izolacijom mi samo produbljujemo ovo osećanje.
Evo jedne interesante priče.
Jedan parohijan prestao je da ide u crkvu.
Ranije je svakog vikenda odlazio. Vreme je prolazilo i sveštenik odluči da ga poseti.
Došao je u njegov dom, vrata su bila otvorena i sveštenik je ušao. Bivši parohijan sedeo je sam pored kamina. Ugledavši sveštenika, klimnu glavom u znak pozdrava i rukom mu pokaza mesto da sedne. Smestivši se udobno, sveštenik poče da posmatra divnu igru plamenova u kaminu.
Ćutali su obojica.
Nakon nekoliko minuta sveštenik iznenada ustade, uze klešta i sa njima dohvati jedan plameni ugarak, te ga stavi u stranu, daleko od jedinstvene vatre. Zatim ponovo sede.
Ćutanje potraja.
U međuvremenu, izdvojeni ugarak prestao je da plamti, snaga mu je jenjavala i uskoro postade hladan i crn. Sveštenik ustade ponovo i kleštima vrati ugašeni ugarak u vatru. Trenutak kasnije, on je ponovo počeo da gori zajedno sa drugima.
Ostavljajući klešta, sveštenik, u tišini krenu ka vratima kad na pragu ču reči:
„Hvala za posetu i propoved u kaminu. U nedelju ću sigurno doći.“
Svako od nas ima pravo da živi svoj život kako hoće. Sami smo odgovorni za njega. Pa tako, na nama je da li ćemo se upuštati u bliske odnose sa ljudima tj. da li ćemo se emocionalno povezivati sa drugima ili ne.
Razočaranja su sastavni deo svačijeg života. Stoga, ne treba da odustanemo i da se izolujemo; da poverujemo kako će šeme i varijante zameniti i pružiti sve ono što ozbiljna veza pruža. Ako nas je jedan prijatelj izneverio ne znači da će svi ostali. Razočaranje treba da nam bude lekcija iz koje smo nešto naučili, a ne da nas gurne u otuđenost i usamljenost. Ne možemo sebe da zaštitimo od povremenog životnog bola, niti ćemo bol zaobići tako što ćemo se emotivno zatvoriti za druge ljude. Svoje biće treba da napajamo onim što nam suštinski treba, a to je da dajemo i da primamo ljubav.
Ipak, hronični osećaj usamljenosti može da ima svoje duboke korene koje potiču iz okruženja u kojem je osoba odrastala. Za hroničan osećaj usamljenosti, otuđenosti, potrebna je stručna pomoć.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment