Vrlo malo ljudi zna i shvata da se ljubav uči. Nekako, mahom se veruje da je to nešto što dolazi prirodno, spontano, nešto što se dešava. A još više ljudi ne pravi razliku između zaljubljenosti i ljubavi.
No, opet, Ljubav nije samo znanje, nešto što ćemo naučiti samo čitajući. Danas nije teško biti informisan, edukovan, ako čovek zaista želi. Međutim, ono što pravi razliku jeste praksa. Tada tek vidimo koliko malo poznajemo i sebe i druge. Ako Ljubav nismo stavili kao svoj svakodnevni zadatak, uklanjajući prepreke unutar sebe, ne možemo da spoznamo njenu stvarnu snagu i veličanstvenost. Tužno je što su danas mnogi odustali od nje, iz neznanja šta je ona. Mnogi veruju da ne postoji, da su to romantične izmišljotine. Loša iskustva ubedila su brojne da im nije suđena, namenjena i tome slično.
Retki su oni koji Ljubav mogu da posmatraju kao odrednicu života, kao unutrašnji kvalitet koji se razvija i praktikuje, a ne gledati je samo kroz odnose sa drugim ljudima, mereći da li Ljubavi ima ili nema kroz nakaradne kriterijume uspešnosti koje je nametnulo ovo vreme.
Rumi nam kaže: “Tvoj zadatak nije da tražiš Ljubav, već samo da pronađeš i ukloniš sve prepreke koje si izgradio protiv nje u svom srcu.”
Ljubav traži hrabrost ranjivosti. Tamo gde su status, ugled, strah (od odbijanja, od gubitka, od napuštanja…) jači ne rade u ime Ljubavi. Tako danas mnogi prolaze kraj svojih, reći ću, srodnih duša, a završavaju na kraju sa onima koji su prihvatljiviji, dostupniji, manje izazivajući, lakše se podnose…
Ovde ne govorim o negiranju sigurnog vezivanja kao bitnu stavku zdravih odnosa. Ono što primećujem jeste da odsustvo hrabrosti, kao i nedostatak razumevanja vlastite psihologije, na kraju ih vodi ka odnosima koji su lakši da se podnesu bez promene, a ne da su suštinski lakši. Po obrascima mogu biti vrlo nezdravi ili čak toksični. Pojava raznih poluodnosa, međuodnosa, nedefinisani, dvostruki..
Nekako je korisno zamisliti se nad pitanjem: da li je Ljubav zaista i kroz ponašanje na prvom mestu, ili smo samo u svojoj mašti veliki ili pak, osuđeni na propast?
Na koje sve načine saboriramo i branimo se od Ljubavi su mnogobrojni. Često su to neke naizgled sitne, svakodnevne odbrane, koje ne primećujemo, a koje se migolje u našim dnevnim zbivanjima. Jedna od takvih je težnja da se bude u pravu.
U Bhagavad Giti, na samom početku, u uvodu, kao pripremu za predivno putovanje koje predstoji čitaocu kroz ovo izvanredno delo o unutrašnjem razvoju, rečeno je da svetovna osoba poseduje četiri nedostatka: sigurno čini pogreške, uvek je u iluziji, sklona je varanju drugih i ograničena je nesavršenim čulima. Ako ovo uzmemo kao vlastite Nadzirače na svom putu, onda prihvatamo sebe kao pogrešiva ljudska bića, prihvatamo da smo takve prirode. Čemu onda težnja da smo u pravu, odnosno da smo nepogrešivi? Želja da se uzdignemo nad onim drugim ukazuje na želju da se dobije pobeda, da se drugi potčini, a to je onda igra moći, tu Ljubavi nema.
I da ne bude zabune, pa da neko ne pomisli kako je poenta na sve klimati glavom. Sve mudrosti traže duboka posmatranja. Ako je biti u pravu važnije od druge osobe, nismo na putu Ljubavi, moramo se zaustaviti, reflektovati i pogledati kakva nas to nemoć izgriza, te onda drugog mučimo svojom potrebom za dominacijom.
Strah nas vuče u kontrole, stezanja, zameranja, nadmetanja…Predati se Životu i u Ljubavi jeste ogroman izazov za nas, ali ima li šta vrednije i ne žudi li većina nas za tim, iako možda ne znamo kako… U blagodati tišine tražite prepreke u svom srcu.
Vanja Orlović, master psiholog
Zakazivanje termina za psihološko savetovanje na: vanja4clients@yahoo.com.
Više o zakazivanju termina za analizu snova možete da pročitate ovde.
Za praćenje autorskih postova, priključite se mom Instagram profilu.
Dobrodošli.
Leave a Reply