Ljudi imaju duboku i prirodnu potrebu da budu utešeni. To je deo našeg biološkog i psihološkog ustrojstva. Kad pogledamo razvoj čoveka, od samog rođenja beba instinktivno traži kontakt kroz dodir, glas i prisustvo majke ili staratelja. Taj osećaj sigurnosti i smirenja aktivira se preko nervnog sistema, konkretno, kroz oslobađanje oksitocina i smirivanje simpatičkog sistema.
U početku, uteha je spoljašnja. Neko nas grli, sluša, priča nam, pruža sigurnost, umiruje afekte, zadovoljava potrebe. Kasnije se internalizuje i formiramo unutrašnji roditeljski glas ili unutrašnju Majku, koja nas umiruje. Dakle, umirivanje ili utešenost je priča o regulaciji nervnog sistema.
Kada internalizujemo utehu i postanemo samostalniji, više nismo u potpunom stapaju s majkom, već možemo da stojimo u svojoj autonomiji, a da i dalje osećamo kontakt sa unutrašnjim i spoljašnjim svetom.
Na psihološkom nivou, potreba za utehom znak je deo ljudske povezanosti. Uteha, umirivanje nam pomaže da integrišemo bol i tugu, jer kad neko prizna našu bol, ona postaje podnošljivija; jača osećaj pripadnosti i povezanosti, da nismo sami na svetu; daje emocionalnu regulaciju, lakše je vratiti unutrašnju ravnotežu kad nas neko pridrži u teškom trenutku. Čak i kada mislimo da smo samostalni ili da nam ne treba uteha, ipak žudimo da neko ili nešto (čovek, priroda, pa i unutrašnji simboli u nama) potvrdi našu vrednost i ublaži bol.
Zdrava potreba za umirivanjem od strane drugih
Kada nas nešto povredi, prirodno je da potražimo nekog ko će nas saslušati, zagrliti ili reći nešto što nas umiruje. Uteha tada deluje kao emocionalni melem, jer omekša bol, ali ne uklanja našu sposobnost da se dalje sami nosimo sa situacijom. Osoba se nakon utehe oseća dovoljno smireno, nahranjeno da ponovo aktivira svoje resurse i krene napred.
Zavisnost od utehe
Ukoliko osoba stalno traži da je drugi umiruju, umesto da nauči kako da razvije unutrašnju utehu i unutrašnjeg svedoka bola. To može voditi do zavisničkog obrasca u odnosima, potreba za simbiozom, stapanjem sa drugim. Ili pak, odbijanje ranjivosti, kroz preteranu autonomiju, odnosno izbegavanje bliskosti.
Razvojno nije pounutreno iskustvo umirivanja, jer ga je bilo premalo, ili je iz nekog razloga izostalo.
Zrelost vodi ka postojanju balansa: uteha spolja (kontakt, podrška, razumevanje) uteha iznutra (unutrašnji glas koji nas smiruje, osećaj da možemo da izdržimo). To je u suštini proces emocionalnog sazrevanja, od oslanjanja na tuđu utehu (prvo kroz majku), ka sposobnosti da sami budemo svoj unutrašnji oslonac.
Ova tema je veoma slojevita, jer dotiče rane odnose, nesvesne potrebe i načine na koje smo naučili da se nosimo sa frustracijom i gubitkom. Ako je dete često dobijalo utehu, ono nastavlja da veruje da se može obratiti drugome i da će biti podržano. Ako utehe nije bilo, ili je bila nekonzistentna, može stalno tražiti potvrde i umirenje, ili je odbacivati. Kada dete biva utešeno, ono internalizuje roditeljski glas i gest. Kasnije u životu taj unutrašnji objekat može biti izvor samoumirivanja. Ako uteha izostane, u unutrašnjem svetu mogu dominirati hladni, kritički ili odsutni objekti, pa odrasla osoba teško nalazi unutrašnju utehu. Takođe, iz poznatog ranog iskustva, osoba može završavati u odnosima koji neće služiti kao reparativno iskustvo, već kao potvrda postoojećoj povredi.
Svaki gubitak traži proces tugovanja. Uteha omogućava da se bol integriše, umesto da sklizne u, recimo, melanholiju. U trenucima krize, vraćamo se na ranije razvojne stepene i tražimo utehu kao deca. To nije nužno loše, regresija može biti terapeutska ako je praćena podrškom, jer dozvoljava ponovni doživljaj nezadovoljene potrebe i njenu reparaciju.
Ako je superego strog i kažnjavajući, osoba teško dopušta sebi utehu, oseća da ne zaslužuje smirenje. Terapijski proces često uključuje omekšavanje superega kako bi osoba mogla da primi utehu (od terapeuta, a kasnije i od sebe same).
Uteha se ne prenosi samo rečima, nego i simbolima, recimo pogledom, gestom, ritualom. Zato mnogi ljudi pronalaze umirenje, normalizaciju situacija, kroz male rituale (npr. paljenje sveće, pisanje, molitva). To postaje simbolički roditelj koji ih umiruje.
Moglo bi se reći da je to deo procesa normalizacije, ali nikako u pravcu površnosti i negiranja „navikni se i prestani da osećaš“. Ovde se radi o normalizaciji emocija, u smislu da sebi priznajemo da je bol, tuga, strah ili ljutnja prirodan deo ljudskog iskustva.
„U redu je da se ovako osećam. Nisam slab/loš što osećam bol.“
Uteha kao regulacija (bilo spoljašnja ili unutrašnja) pomaže da taj bol ne bude nepodnošljiv, da se ne raspadnemo u njemu, nego da ga smestimo u širu sliku našeg života. S vremenom učimo da ne paničimo pred emocijama, već da ih vidimo kao prolazne talase. Patnja prestaje da bude nešto abnormalno što je nepodnošljivo i veće od nas, već postaje deo našeg ljudskog iskustva koji možemo da podnesemo. Umirivanje je ravzoj ka normalizaciji unutrašnjih stanja, bez poricanja, nego integracijom.
Ukratko, potreba za umirivanjem i utehom je most između našeg ranog iskustva i sposobnosti da kao odrasli podnesemo gubitak, bol i frustraciju. Ona je pokazatelj kakve unutrašnje objekte nosimo u sebi i koliko možemo da budemo roditelj sami sebi, kao i da ako unutrašnji umirujući glas zakaže, jer je afekat preplavljujuć, dajemo li sebi dozvolu da nas drugi zbrinu, dopuštamo li da budemo ranjivi.
Sposobnost da se umirimo nije samo da se smirimo, nego dubinski proces učenja da imamo pravo na bol i da nismo sami u njemu, sposobnost da budemo svoj unutrašnji izvor utehe i podrške, dok ostajemo povezani sa drugima.
Vanja Orlović, MA psiholog, analitičar snova
Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Više o zakazivanju termina za analizu snova možete da pročitate ovde.
Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mom Instagram profilu.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment