Najvažniji rad kojim se bavimo tokom života je onaj unutar nas. Spoljašnja dešavanja su prilike da vidimo svoju unutrašnjost kroz njih. Posmatranje svog odnosa sa onim spolja, ulazeći u analizu interakcije, mi uočavamo obrazce, svoje okidače, nedostatak određenih kompetencija i veština, ali, naravno i svojih darova, talenata, šta je to što možemo drugima da damo. Ispod svega toga je priča o našem emotivnom odgovoru na svet oko nas.
Sama misao je neutralna. Ona postaje način na koji posmatramo svet, onda kada se upari sa emocijom. Kada opsesivno razmišljamo, a ne nalazimo rešenje, ono što nedostaje jeste pogled u emotivno polje. Ispod opsesije krije se osećanje koje se ne prepoznaje. A ono opet ukazuje šta nam je zapravo potrebno, odnosno šta nam je činiti.
Učenjem kako da dolazimo u kontakt i kako da spajamo misli, osećanja i ponašanja, te učeći kako da idemo u susret ka svojim potrebama, mi zapravo učimo da svesno spajamo delove sebe koji su fragmentisani. Tek pošto smo određene delove sagledali, možemo da tražimo način kako da ih pretvorimo u celinu i balansiramo ih.
Međutim, ova priča bi i u praksi bila ovako jednostavna, da smo imali ko da nas od malih nogu uči kako da stupamo u interakciju sa sobom. Pošto većina ljudi nije to imala, terapija postaje mesto gde možemo da istražujemo sebe. Kakve nas misli more, odakle nam takva uverenja, šta ona znače za nas, imaju li smisla, podršku u realnosti, šta bi se desilo kada bismo ih napustili? Šta je to što osećamo dok pričamo našu priču? Kako je nastala naša priča? Šta nam je potrebno u datom trenutku, kako do toga da stignemo? Koji su nam resursi, kapaciteti, ograničenja?
Kako ulazimo u svoj emotivni svet, tako zalazimo i u telo. Telesni simptomi postaju razumljiviji. Počinjemo da povezujemo sebe kroz misli-emocije-ponašanja-telo. Ne rasparčavamo sebe, već gradimo celinu našeg sistema. Na primer, počinjemo da uviđamo kako nas glava boli svaki put kada potisnemo nešto važno za nas u nekoj situaciji ili kraj neke osobe. Posle razmatramo šta ćemo sa tim.
Zašto je terapija proces?
Sve što smo u životu prošli mi imamo memoriju o tome. Naše biće je zapamtilo ama baš sve. Samo, nešto je u našem svesnom delu, a mnogo toga je ostalo u nesvesnom. Nije to uvek zbog traume, teškog života i ostalo. Ponekad je stvar sortiranja bitnih od nebitnih informacija.
Kada prolazite ulicom, možete potpuno nesvesno da pređete neku putanju, a da uopšte niste na svesnom delu registrovali mnogo toga. Ako se pak nađete u nebezbednom okruženju, vaša pažnja i fokus mogu da se pojačaju, ili pak da odete u disocijaciju (često traumatski odgovor). Dakle, mi sve pamtimo, pitanje je da li se toga sećamo, tj. da li je ostalo na svesnom nivou.
Na terapiju, naravno, ljudi dolaze jer nešto bitno iz nesvesnog traži put u svesno. Kako smo mi kroz život usvojili razne strategije od odbrambenih mehanizama, kontra veština, štiteći neku bolnu informaciju koja je ostala neobrađena, ti isti mehanizmi koje svakodnevno živimo dešavaju se i u terapiji. Dešavaju se otpori, trenutna nespremnost da se nešto sagleda (i dalje jako boli, pa se branimo), nemamo dovoljno uvida ili, recimo, emocionalnih kompetencija koji će nas pripremiti… A i to je bitno da znamo o sebi, primer, koji nam je glavni mehanizam odbrane, kako se to branimo od informacija koje nam deluju preteće? I to se u terapiji otkriva. Ne možemo da preskačemo stepenice. Ma koliko želeli da rešimo neki problem, ma koliko želeli da se osećamo dobro, srećno, zadovoljno, to se ne dešava na brzinu.
Za onog koji ulazi u sebe, nije stvar u problemu, nego šta taj problem koji smatra da ima, pokreće u njemu samom.
I ne možemo da se ubrzamo. Iako postoje razni načini kako da stupimo u kontakt sa nesvesnim, ukoliko se to desi pre nego što imamo dovoljno kapaciteta, možemo da se destabilizujemo. Nije samo stvar u dobijanju informacije, nego i vremenu da mi tu informaciju svarimo, kao što varimo hranu. Potrebno je da informacija prođe kroz naše telo, da bismo mogli da je integrišemo. Potreba za požurivanjem procesa se javlja kada ljudi misle da će nakon što reše problem, moći nastaviti sa svojim životom. Ne vide da su i procesi sam život iz nesvesnog koji traži put do svesnosti. A jezik nesvesnog je jezik simbola i dugo nam može biti nejasan. Potrebno je uložiti vreme kako bismo njegove poruke naučili da tumačimo.
Lepota u svemu ovome leži što mnoge stvari koje naučimo o sebi stvaraju priliku da unutar sebe razvijamo prostor unutrašnje sigurnosti, podrške, razumevanja, prihvatanja… Razvijamo emocionalne kompetencije, unutrašnji koflikti koji su nas vukli, svako na svoju stranu, sada možemo da prepoznamo i pomirimo. Ono što generalno tražimo spolja, počinjemo da gradimo iznutra. Odrastamo. Ne zavisimo toliko od spoljašnjih okolnosti i drugih ljudi, jer imamo dovoljno kapaciteta da se pobrinemo za sebe. Naravno, da to ne znači da ćemo se otuđiti od drugih, i da nam drugi više ne treba. Nego nam odnosi dobijaju drugačiju svrhu koja se okreće ka stvarnom povezivanju, a ne potraživanju od drugog da nam popuni praznine. Kvalitet postaje bitniji od kvantiteta, vrednosti unutar odnosa sa sobom, drugima i svetom se redefiniše ka davanju, povezivanju, razumevanju… Ono što je Frojd isticao, gradimo i proširujemo kapacitet za ljubav i rad. A on počinje sa nama i u nama.
Vanja Orlović, Master psiholog, analitičar snova
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Više o zakazivanju termina za analizu snova možete da pročitate ovde.
Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mom Instagram profilu.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment