IMPOSTER SINDROM

Naziv potiče od engleske reči „imposter“ u prevodu „varalica, prevarant”. Dakle, osoba sumnja u svoje veštine, talente ili postignuća, bez obzira na obrazovanje i iskustvo. Prisutan je unutrašnji strah da će biti razotkrivena kao prevarant, varalica.

Brojne studije pokazale su da je ovaj sindrom najčešće povezan sa stilovima roditeljstva i porodičnim dinamikama koje karakteriše stalna kontrola ili previše zaštitnički stav. Odrastanje u porodicama gde su postignuća i uspeh visoko vrednovani može dovesti do osećaja pritiska i očekivanja. Pritisak roditelja da dete bude najbolje, postavljanjem nerealno visokih standarda, kao i česte kritike stvaraju atmosferu u kojoj je teško izgraditi zdravo samopouzdanje i realnu sliku o svojim sposobnostima, veštinama, znanju. S druge strane, ako se dete previše zaštićuje, tada ne može da nauči određene veštine koje bi mu služile kasnije u životu, te kao odrasli mogu zaista da se nađu u situacijama da drugi ne razumeju, kritikuju ih i vide kao nedovoljno zrele individue, što ih još više gura u osećaj neadekvatnosti, stida, krivice i dr.

Pored porodičnih dinamika i stilova roditeljstva, imposter sindrom može nastati i iz drugih razloga, a neki od najčešćih su:

Akademski pritisak: školski sistem koji naglašava postignuća i ocene, i podstiču takmičarsku atmosferu može stvoriti osećaj da je uspeh jedina vrednost individue.

Radno okruženje: rad u konkurentnim i visokostresnim okruženjima može podsticati sumnju u sopstvene sposobnosti, posebno ako kolege ili nadređeni stalno procenjuju i upoređuju učinak.

Društveni poremećaji i stereotipi: društvene norme i stereotipi mogu igrati značajnu ulogu, pritisak kroz društvena očekivanja, kao i diskriminacije, mogu da podrivaju ovaj sindrom. Društvene mreže koje često obiluju iluzornim postavkama života, ističu se uspesi, reklamiraju se instant slave, postignuća, nerealni životi, ljudima sa ovim sindromom pogoršavaju sliku o sebi. Važno je naučiti da se odvaja internet prostor od stvarnog života, kao i da svi imamo svoj put, porediti se ili takmičiti sa drugima škodi psihološkom blagostanju.

Perfekcionizam: ljudi koji imaju perfekcionističke tendencije često postavljaju nerealno visoke standarde za sebe. Kada ne uspeju da ih dostignu, osećaju se kao varalice. (Više o perfekcionizmu možete pročitati ovde)

Nedostatak samopouzdanja: nisko samopouzdanje i samovrednovanje mogu doprineti osećaju nesigurnosti i nedostatka samopouzdanja u svoje sposobnosti.

Imposter sindrom predstavlja nesklad između vlastite percepcije o sebi i načina na koji ih drugi vide. Osobe koje pate od njega pokušavaju prekomernim radom i zalaganjem, da sakriju svoje nedostatke. Ulažu mnogo energije da ljudi ne vide njihov neuspeh, a ako se to dogodi imaju intenzivan osećaj krivice ili stida. Često se lični uspeh tumači kao splet slučajnosti i srećnih okolnosti, dok i najmanja greška se vidi kao dokaz o nedostataku inteligencije i sposobnosti. Ponekd je prisutna i naučena bespomoćnost o čemu više možete da pročitate ovde.

Imposter sindrom se može manifestovati:

Strah od otkrivanja: Osobe sa imposter sindromom žive u strahu da će biti “otkriveni” kao nesposobni ili nedovoljno kompetentni.

Perfekcionizam: Često postavljaju nerealno visoke standarde za sebe i osećaju se kao neuspešni ako ne postignu te standarde.

Preterano radno opterećenje: Zbog straha da će biti otkriveni, često rade više nego što je potrebno, što može dovesti do izgaranja (Burnout – više na ovu temu možete pročitati ovde).

Odbijanje pohvala: Ljudi sa imposter sindromom često umanjuju ili odbijaju priznanja za svoj rad, verujući da ih ne zaslužuju.

Poređenje sa drugima: Konstantno se porede sa kolegama ili prijateljima, verujući da su manje sposobni ili manje vredni.

Samopodcenjivanje: Imaju tendenciju da svoje uspehe pripisuju sreći ili spoljnim faktorima, a ne svojim sposobnostima, zalaganju ili radu.

STRAH OD KRITIKE

Perfekcionizam ili pak neizlaganje dolaze od straha od kritika. Ako osoba nema izgrađen unutrašnji autoritet ne poznaje sebe dovoljno, onda zaista kritika može da utiče na nju negativno. Odnosno, javiće sve krivica i/ili stid. I to su dve ključne emocije koje se jave.

U idealnom svetu ljudi bi znali snagu reči i promišljali o onome što govore. Ali, nije tako. Iako postoje razne komunikacijske tehnike putem kojih možemo da vežbamo kako saopštiti nešto neprijatno, susretaćemo ljude koji svesno ili nesvesno ne mare kako prenose svoje poruke. Zato je bitno da znate da sve što od drugog uzmete ili ne, vaša je odgovornost.

Postoje ljudi koji su surovi, ne zanimaju ih tuđa osećanja, usmereni su na cilj, produkt i jedino ih zanima da se njihova zamisao ostvari. Kako je drugom, to je manje važno. Pošto ne možete nikog da promenite, na vama je da procenjujete koje upućene kritike ćete uzeti i iskoristiti, koje bez obzira na surovost nose istinu u sebi i možete da ih upotrebite za svoje napredovanje, koje kritike su na mestu i dolaze iz dobrih namera, koje idu iz tuđih projekcija i nemaju veze sa vama, ko vas kritikuje iz svoje malodušnosti, zavisti, ko vas potcenjuje da bi uzdigao sebe i td.

Ove procene nisu jednostavne, i ako su dobro razvijene često su odlike zrelosti i negde već postojećeg životnog iskustva.

Kako u psihologiji mnogo toga posmatramo na kontinuumu, dodaću da tamo gde je hiperuvredljivost, odnosno osoba ima intenzivne reakcije na većinu tuđih povratnih informacija može da ukazuje na histrioničnost ili narcisoidnost – slaba emocionalna regulacija na poruke koje bi mogle da budu pretnja po određenu sliku koja osoba ima o sebi. Koliko god je saosećajno razmišljati kako ćemo drugima saopštiti ono što želimo, nije baš prirodno za komunikacijski tok i razvijanje odnosa, pozicija u kojoj drugi osećaju uznemirenost kada treba nešto da kažu, kao da moraju preterano da mere svaku reč, da ne znaju koje teme mogu da prouzrokuju burno reagovanje i td.

No, kod imposter sindroma, unutrašnji autoritet je slab ili je i sam vrlo kritikujuć, pa se ono negativno spolja, lako zalepi. Tuđa kritika bila ona razumna ili ne, objektivna ili ne, biće dokaz vlastite neadekvatnosti. Baš kao što je nekada bila važna poruka koju šalju roditelji, ostalo je i dalje važno, samo se usmerava i na druge ljude u životu. Psihološka separacija od roditelja, jača unutrašnji autoritet, preuzimanjem odgovornosti za propitivanje svoje unutrašnjosti, tj Ko sam ja. Što više upoznajemo sebe, prihvatamo ograničenja, greške ne doživljavamo kao katastrofu, bićemo bliži sebi.

Neki načini za upravljanje imposter sindromom:

1.Razgovor sa psihologom – profesionalna podrška može pomoći u prepoznavanju i rešavanju ovih osećanja.

2.Prihvatanje nesavršenosti – razumevanje da niko nije savršen i da su greške deo procesa učenja.

3.Vođenje dnevnika uspeha – beleženje postignuća i pozitivnih povratnih informacija može pomoći u jačanju samopouzdanja.

4.Deljenje iskustava – razgovor sa kolegama i prijateljima o svojim osećanjima može pomoći u shvatanju da niste sami u ovom iskustvu.

Nije svrha da uradimo savršeno, nego dovoljno dobro. Sigurno da smo mogli bolje, možda ćemo i moći u bližoj ili daljoj budućnosti. Sigurno je i da postoje ljudi koji bi bili veštiji od nas i imali neki bolji performans. Suština je da budemo ono što jesmo, da prihvatimo vlastite mane i ograničenja.

Evo jedna MANTRA (afirmacija) koju možete da ponavljate ukoliko se desi situacija koja bi mogla da vam izazove stid i/ili krivicu:

Mogu da živim sa svojim slabostima i mana. I one su deo mene. Radim na njima, unapređujem se i to je sasvim dovoljno. Umesto savršenstva koje me odvaja od mog bića, biram celovitost, prihvatanje svega onoga što moje biće jeste. Ja sam dovoljan/na.

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.

Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobro došli.