Teorija moralnog razvoja, koju je Kolberg razrađivao tokom celog svog života, oslanja se na prvobitnu teoriju moralnog razvoja, švajcarskog psihologa Žan Pijažea. Ona zagovara da je moralno prosuđivanje neophodan, ali ne dovoljan uslov za etičko ponašanje. Sastoji se od 6 razvojnih faza i svaka faza nosi moralne dileme. Što je viši stepen, pojedinac se adekvatnije nosi sa moralnim dilemama. Tih 6 stadijuma mogu se podeliti na tri nivoa, pri čemu svaki sadrži dve faze: predkonvencionalni, konvencionalni i postkonvencionalni. Stadijumi moralnog razvoja ne mogu se preskakati, jer svaki nosi novu perspektivu koja je diferenciranija i obuhvatnija, a u sebu integriše prethodnu fazu. Takođe, ne znači da će svako dosegnuti najviše stadijume.
Istraživanje je sprovedeno nad 72 dečaka na uzrastu između 10 i 16 godina. U narednih 20 godina, na svake tri godine, njih 58 je ispitivano. Tako je Kolberg sproveo logitudinalno istraživanje, u kom je glavni metod istraživanja bilo 10 priča, a svaka je sadržavala neku moralnu dilemu.
Stadijum I (predkovencionalni); uzrast 9-10 godina
1. Orijentacija na poslušnost i kažnjavanje – ovde je poslušnost iz straha, važna je šteta, a ne namera, kako izbeći kaznu.
2. Orijentacija na samointeres (Instrumentalna moralnost) – ovde postoji svest o svojim interesima i težnja da se zadovolje, kao i svest o različitim gledištima. Ispravno je ono što je fer, recipročna razmena.
Stadijum II (konvencionalni); adolescenti i većina odraslih
3. Međuljudska saglasnost i komformnost – ovde je ponašanje bazirano na socijalno poželjnom ponašanju, rukovodi se društvenim normama, važno je biti prihvaćen. Ponašanje dobrih dečaka i devojčica.
4. Orijentacija na autoritet i održavanje društvenog poretka (moralnost društvenog sistema) – zakon i moral reda, ispravno je ono što doprinosi društvu ili grupi, savest se ograničava na zahteve društvenog autoriteta.
Stadijum III (postkonvencionalni); svega 10-15 posto ljudi dostiže ovaj nivo; opšte dobro i ljudska prava. Zakon se ovde ne podržava bezuslovno, jer u nekim kontekstima, nije najpravednije rešenje. Bitniji je individualni pristup i razumeti poziciju osobe o čijem ponašanju donosimo sud. Odnosi se na autentičan doživljaj ispravnosti. Glavna ljudska prava su život, sloboda i pravda, dok zakoni i pravila su nešto što može da bude od koristi, ali ne treba ih slepo pratiti.
5. Orijentacija na društveni ugovor – ispravno je ono što predstavlja najveću dobrobit za najveći broj ljudi. Vrednosti su relativne, nisu univerzalno primenljive, a individualnost se usaglašava sa opštim dobrom.
6. Univerzalni etički principi (principijelna savest) – odnosi se na poštovanje etičkih načela koje je pojedinac sam odabrao, lična univerzalna načela pravde i jednakosti ljudskih prava, kao i poštovanje dostojanstva ljudskih bića posmatrajući ih kao zasebne individue.
Kolbergovo istraživanje je poznato po tzv. Hajncovoj dilemi, jednoj od dilema putem kojih je provocirao moralno prosuđivanje kod ispitanika.
„U jednoj zemlji, žena je obolela od raka. Za tu bolest dugo nije bilo leka i tek skoro je pronađen od strane jednog apotekara. Doktor je posavetovao Hajnca da bi taj lek mogao spasiti život njegovoj supruzi. Za taj lek apotekar je tražio deset puta više nego što je njega koštalo da ga napravi. Muž bolesne žene, Hajnc, otišao je kod svih koje je poznavao da bi pozajmio novac, ali je uspeo da sakupi samo polovinu novca. Rekao je apotekaru da mu žena umire i zamolio ga da mu proda lek jeftinije ili da mu dopusti da ga plati kasnije. Međutim, apotekar je odbio. Hajnc je postao očajan, provalio je u laboratoriju i ukrao lek.”
Da li je Hajnc trebalo to da uradi i zašto?
Neka od pitanja koja je Kolberg postavio ispitanicima su:
- Da li je Hajnc trebalo da ukrade lek?
- Kada bi osoba koja umire bila stranac za Hajnca, da li bi to nešto promenilo?
- Da li policija treba da uhapsi pronalazača zbog ubistva, ako bi Hajncova žena ipak umrla?
Ova teorija je pretrpela brojne kritike. Jedna od njih jeste da su svi ispitanici bili muškog pola, stoga da se rezultati ne mogu primeniti na oba pola. Potom, iako Kolbergove dileme provociraju moralno rasuđivanje, ono ne ispituje i ponašanje. Odnosno, pojedinac može da zna koje je poželjno moralno ponašanje, ali ne znači da će po njemu postupiti. Kao i da na jednu temu pojedinac može da ima viši stadijum rasuđivanja, dok na neku drugu temu može pokazivati niži stadijum moralnog razvoja. Takođe, neke kritike se osvrću i na kulturološke razlike koje bi mogle da afektiraju istraživanje.
Bez obzira na kritike, ono za šta možemo da je individualno iskoristimo jeste da promislimo kako bismo mi razrešili dilemu, da se zapitamo kako bismo mi postupili. Možemo da preispitamo svoja moralna načela, da razvijamo svest o njima i promišljamo kada posmatramo svet oko sebe ili se nađemo u situacijama koje zahtevaju od nas da se nosimo sa nekom moralnom odgovornošću.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment