Protest proizilazi iz potrebe da budemo uvaženi. Ako značajni drugi nisu to činili, neka deca pribegavaju buntovnom ponašanju, protestuju, kontriraju roditeljima, preispitujući njihov autoritet, privlačeći pažnju na svoje nezadovoljene potrebe. Dovoljno svesni i zreli roditelji neće optuživati decu, nego će takva ponašanja da shvate kao refleksiju zanemarenih detetovih potreba. Roditelj treba da bude autoritet detetu, samo postoji zdrav autoritet i nezdrav. Odnos roditelj dete nije ravnopravan niti može da bude, roditelji su učitelji životnih veština, baza ljubavi, nežnosti, prihvatanja… Stepen njihove emocionalne kompetencije, mentalno zdravlje, spremnost da uče, razrešenje ličnih razvojnih faza i td, određivaće način na koji vaspitavaju svoju decu.
Kako dete može da protestuje, ali ne i suštinski da promeni bitno situaciju u kojoj se nalazi, može da usvoji sliku sebe kao Buntovnika i ukoliko se saživi sa njih, stvara identitet na osnovu njega. Buntovna ponašanja i borba za lična prava i slobodu kao obrasac govori o unutrašnjem nepoverenju u sebe, kao i nedovoljnom razvijenoj svesti prihvatanja sebe, što se onda pojavljuje u vidu spoljašnjeg autoriteta, koji se, u ovom slučaju treba poraziti, obezvredniti, boriti protiv njega. Dakle, povreda koja potiče iz okruženja koje nije davalo dovoljno prostora i razumevanja za emocije i razmenu različitih mišljenja. Buntovnik često ne primećuje da i sam nameće drugima svoja pravila, da nije spreman iz odraslog da odgovori na promene, već to čini putem protestovanja. Bunt znači da zapravo veruje tuđem mišljenju koje vidi kao oduzimanje ličnih prava i slobode.
Nezrelost buntovništva se ogleda u kontinuiranom neprihvatanju da je svet to što jeste, da će uvek biti drugih koji će nametati sebe ako se dopusti. To je održavanje uverenja da se za slobodu treba boriti, ne vidi se da ona dolazi iz naše nutrine. Ako se ne razrešava, ostaje se u poziciji žrtve; ako se za slobodu treba boriti onda je potreban neprijatelj (spoljašnji autoritet) kojeg je potrebno pobediti. Naravno, on ima i svoj pozitivni aspekt iz kog npr osoba teži ka samostalnosti.
Potrebno je da nauče da slušaju sebe i druge, da prepoznaju svoje potrebe i jasno ih komuniciraju, da se asertivno izražavaju i povuku projekcije koje reflektuju na druge, tako što automatski smatraju da će ih drugi odbiti. Ako jačaju unutrašnji autoritet s dovoljno fleksibilnosti i otvorenosti da saslušaju drugog, bez refleksnog viđenja da je tuđ stav neprijateljski, vremenom će uspeti da stav drugog posmatra iz neutralne pozicije koja omogućava da se van afekta sagleda drugačiji rezon.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment