Ovom svetu ne manjka ljudi sa kapacitetom za empatiju, ali manjka razumevanje ove sposobnosti i kada je ona autentična, a kada kreće da se zloupotrebljava, ili kada projektujemo svoje emocije i osećanja na tuđe iskustvo. Kako bismo je dalje razvijali, prvo moramo da shvatimo šta ona jeste, a šta nije.
Mi ne možemo da prođemo sve moguće situacije na ovom svetu, da bismo druge mogli da razumemo na osnovu iskustva. Zbog toga je značajna empatija. Putem nje, putem imaginacije zamišljamo kako izgleda kada osoba prolazi kroz određeno iskustvo.
Kada se postavljamo iz empatije, tada ulazeći u tuđi svet, ne prenosimo svoje lično. Gotovo kao glumci koji ulaze u svoj glumački lik, napuštajući sve ono što oni jesu. Mi tada dopuštamo da razumemo unutrašnju logiku druge osobe. Ne menjamo ništa, ne osuđujemo, niti morališemo. Mi smo gosti u nečijoj kući. Što je iskustvo drugog sličnije našem, lakše se povezujemo. Međutim, čak i tada moramo da razgraničimo svoje iskustvo od iskustva drugog, jer smo mi možda sličnu situaciju doživeli drugačije nego neko drugi.
Empatija nam potpomaže da vidimo svet kroz tuđe iskustvo.
Onog momenta kada unosimo bilo šta svoje lično, prestajemo da budemo autentično empatični. Kada unosimo lični moral, sud, stav, potrebu da damo razrešenje, savet, da popravimo, otklonimo, da učinimo da bude bilo kako drugačije, naša empatija jenjava.
Kako je većina ljudi podložna da se od nečega brani, bilo da je to neka emocija, ili strah od nekog iskustva, koče određena uverenja, čista empatija uglavnom kratko traje, ako se nije radilo na njoj. Ono što ostaje nakon nje su često uloge u koje se zapada.
Naravno, to ne znači da mi nemamo svoj sistem vrednosti, lični kompas kojim se kroz svoj život vodimo. On ostaje uz nas, samo ga ne prenosimo, u cilju razumevanja nečije druge percepcije.
Iz empatije ne moramo ništa da preduzimamo, niti da ostajemo u bilo čemu samo zato što možemo da razumemo. Ponekad, zapravo, baš zato što dobro razumemo treba da se odmaknemo.
Ponekad se sažaljenje naziva empatijom. Iz sažaljenja drugog stavljamo u poziciju žrtve, gledamo drugog iz pozicije moći. Ne veruje se u sposobnost drugog da može da nadiđe situaciju.
S obzirom da mnogi ljudi imaju povrede proistekle iz nedovoljno dobijene pažnje tj da nisu viđeni i saslušani, empatija drugog može da bude lekovito iskustvo. Stvarna empatija traži od nas da smo oslobođeni, u trenutku slušanja drugog, ličnih interpretacija, ideja, sudova, zaključivanja, raznih osuđivanja i dr.
Martin Buber kaže: “Uprkos svim sličnostima, svaka životna situacija ima, kao novorođenče, novo lice koje se nikad dotad nije pojavilo i neće nikad više. Od vas zahteva reakciju koja ne može biti unapred spremljena. Ne zahteva od vas ništa što ste već proživeli. Traži vam prisutnost, odgovornost: zahteva vas.”
Kako je empatija sposobnost, možemo vežbom da je uvećavamo. Holi Hamfri skreće pažnju na modele ponašanja. Iako su neki od njih ponekad nam potrebni u našim odnosima, ne dolaze iz našeg empatičnog dela i sprečavaju nas da budemo dovoljno prisutni:
Savetovanje – “Zašto nisi uradio/la…” “Mislim da bi trebalo da…”
Nadigravanje – “To nije tako strašno, znaš šta se meni dogodilo.”
Podučavanje – “Ovo bi moglo da se vidi i kao pozitivno iskustvo, samo ako bi…”
Tešenje – “Nije tvoja krivica, radiš najbolje što znaš.”
Pripovedanje – “To me podseća kada sam ja…”
Spuštanje – “Ma misli samo pozitivno, razveseli se, nemoj da bedačiš.”
Ispitivanje – “Kada se to desilo, kako je počelo?”
Objašnjavanje – “Uradi/la bih, ali…”
Ispravljanje – “Nije se to baš tako desilo” “Jesi li sigurna/an da je baš tako bilo.”
Sažaljenje – “Jadan/na ti.”
Stvarna empatija je određeno stanje u kom smo prisutni i slušamo celim bićem, zato je retka i jedinstveno je iskustvo.
Empatija u kombinaciji sa nezrelošću može da donese mnoge neprilike. Da biste zdravo upotrebljavali ovu sposobnost, potrebno je da imate jasnu sliku ko ste, da znate da razgraničite sebe od drugih, da dobro poznajete svoje granice, svoje potrebe, svoje limite, da razrešavate svoje emocionalne povrede, traume, preuzimate odgovornost za svoje blagostanje, jačate odrasli deo.
“Čuti samo ušima je jedno. Čuti s razumevanjem je drugo. Ali čuti duhom ne odnosi se samo na jednu sposobnost, slušanjem ušima ili umom. Takvo slušanje zahteva da sve bude prazno. A kada je sve ispražnjeno, onda celo biće sluša. Tada možemo uhvatiti sve ono što je pred nama, što se nikad ne može čuti uhom ili razumeti umom.” Čuang Cu
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment