Triangulacija je, u psihološkom smislu, termin koji govori o uvođenju treće osobe u jedan odnos. Triangulacija se može pojaviti u bilo kom odnosu partnerskom, prijateljskom, između roditelja i dece, među kolegama. Ona je obrasac ponašanja, a za cilj ima da se odnos vrati na poznatu dinamiku.
Kada imamo dve jedinke koje nisu dovoljno emotivno i psihološki sazrele, rešavanje konflikata ili neprijatnih situacija, za njih, može biti izazov. Umesto da se na odrasli način suoče sa izazovom koji im se pojavio u odnosu, direktnom, otvorenom i jasnom komunikacijom, zajednički tražeći rešenje za problem, uvodi se treća osoba u odnos koja treba na neki način da razrešava, nadoknađuje, miri, spasava, ili da se okrivi i na taj način da se uspostavi balans i vrati odnos u prethodnu dinamiku.
Mnogi nezreli roditelji, iz nemogućnosti da se adekvatno nose sa svojim bračnim izazovima, koriste svoju decu kako bi razrešili odnos sa partnerom, nesvesno mu na taj način dodeljujući ulogu spasioca. U porodičnim dinamikama susrećemo triangulaciju, kada roditeljima nedostaje emocionalne zrelosti i nedostaju im veštine razrešavanja konflikta, veštine komunikacije, te nesvesno uvlače dete (jedan roditelj se detetu žali na drugog, dete je komunikacijski kanal između roditelja, dete se stavlja u ulogu sudije koji roditelj je upravu, dete je naterano da bira koga više voli, dete je „tampon zona“ miri roditelje, dete je krivo, jer zbog njegovih potreba roditelji nisu u stanju da se posvete jedan drugome…). Na ovaj način dete preuzima ulogu odraslog koja mu ne pripada i forsira se prerana zrelost.
Posledice triangulacije mogu biti razne; od krize identiteta, preuzimanja tuđih odgovornosti, problem viđenja vlastite vrednosti, problem sa kontrolom, tendencija ka emocionalnoj iscrpljenosti, problem da se bezbrižno uživa, do biranje prijatelja i partnera koji su emocionalno nezreli, koje treba spasiti ili voditi računa o njihovim (emocionalnim) potrebama tako ponavljajući obrasce iz svog detinjstva. Neretko mogu sebe nesvesno da dovode u situacije gde su na neki način u sredini, između dve vatre, gde su posrednici pri čemu su njihove potrebe i emocije zanemarene. I sami mogu da se nameću u odnose u koje „nisu pozvani“ (primer: pokušaj da se ostvari prijateljstvo između dve osobe koje već imaju formiran odnos, ili uvođenje treće osobe u već formirano prijateljstvo, na taj način želi se kreirati poznata dinamika bazirana na tri učesnika. Ne odnosi se na prijateljstva koja su kao takva nastala spontano). Ponekad je prisutna tendencija da staju na stranu one osobe, sa čijim se emocionalnim odgovorom lakše povezuju. Nedostaje objektivnost u sagledavanju situacije, nego se zaključci donose tako da su bazirani na emocionalnoj komponenti.
Mnogi odrasli nesvesni ove pozicije, veruju kako zaista pomažu (postoji mogućnost da su upravo i uvučeni u ovakvu dinamiku, jer im naleže na njihovog unutrašnjeg spasioca kojeg nisu dovoljno osvestili). U triangulaciji završavaju osobe koje nedovoljno vrednuju sebe, odnosno imaju problem da stave sebe na prvo mesto.
Takođe, osobe koje imaju problem da uspostave bliske kontakte, koje teže ka adrenalinskom zadovoljstvu jednako mogu pribegavati triangulaciji, gde se uvek u rezervi nalazi neki odnos, koji će služiti kako bi se podstakao nemir i rivalstvo unutar primarnog odnosa. Ponekad to čine da bi sebi dali na važnosti, odnosno triangulacija služi kako bi dobili određenu pažnju, stavljajući druge u poziciju gde će morati da se „bore“ za njih. Isto tako, ljudi koji nisu mogli da dobiju pažnju na drugačiji način nego putem triangulacije, ako nisu osvestili ovaj patern, završavaće i ostajati u takvim situacijama, a da ne prepoznaju njihovu štetnost.
U odnosima, postoji još jedan oblik triangulacije, a to je kada se okruženje vidi kao spoljašnji neprijatelj. Partneri nisu u stanju da se zrelo sagledavaju i rešavaju probleme, nego se oni projektuju na spoljašnji svet – ludilo u dvoje.
Sve su ovo suštinski projekcije prvog porodičnog odnosa, rekreiranje poznate dinamike koja je postojala i koja iz svoje poznatosti privlači osobu. Ako nije osvestila svoju ulogu koju je imala u porodici, završavaće u sličnim situacijama. Tek pošto se spozna, mogu se sagledavati i druge opcije i rešenja, učiti kako svoju vrednost ne posmatrati kroz određene nametnute uloge, očekivanja, redefinisati pažnju, naučiti razliku između dobijanja zdrave i nezdrave pažnje (kroz ono što autentično jesmo, a ne kroz ono što za drugog činimo).
Komunikacija iz odraslog podrazumeva jasnu, pravilno usmerenu komunikaciju, bez zatrpavanja pod tepih, i uverenja da će se nešto razrešiti samo od sebe ili da će to neko drugi učiniti umesto nas.
Ukoliko ste imali ovakve situacije u svom životu, prvo je potrebno da osvestite da triangulacija nije rešenje. Ne morate nikoga da spasavate, niti da razrešavate tuđ odnos. Svi smo odrasli ljudi, koji treba sami da naučimo kako da rešavamo probleme. Ponekad je važno da zauzmemo neutralne i nepristrasne pozicije u bliskim odnosima. Takođe, triangulacija je način kako se privlači negativna pažnja. Ako joj pribegavate, ona će vas u konačnici koštati odnosa. Postoje zdravi načini i strategije kako da se postavimo u svojim međuljudskim odnosima. Oni se mogu naučiti i kroz aktivnu primenu, zameniti nezdrave obrasce ponašanja.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment