Zagovaranje da je strah loša emocija je opasno, a i pomalo smešno. On je čovekov saveznik na nivou preživljavanja i samozaštite. Upozorava ga na opasnost. Evolutivno emocija bez koje ne bismo opstali.
Ali, ako nam se strah brani, ili nam se prekraja, kao i ako smo dugo bili u preživljavanju, gde je strah postao norma, dešava se da prestanemo da ga osećamo, na onaj jasan, instinktivan način. Počne da se javlja u vidu raznih telesnih simptoma i vremenom više ga ne imenujemo i ne razumemo da smo u strahu, nego dobijamo tremore, glavobolje, lupanje srca… Nalet adrenalina koji se luči kada osetimo strah ne izbacuje se nego se taloži u telu, ali i drži telo pod napetosti. Tako vremenom opasnost kao da biva sveprisutna. Tada govorimo o strahu koji više ne radi za nas, nego protiv nas. Unutrašnji kompas (taster) nije u funkciji. Razni signali se pogrešno tumače, pa su i reakcije ili prenaglašene ili umrtvljene – ne postoji emocionalna uravnoteženost. Tada govorimo o anksioznosti, u čijoj osnovi jeste strah, ali kao lebdeći strah ili opasnosti, koja se ne može jasno identifikovati.
Konstantna izloženost traumama, nezdravim odnosima i okruženju gasi prirodan instinkt na opasnost. Potrebno je vreme kako bi se telo i psiha detoksikovali od viška adrenalina i vratili u svoju prirodnu homeostazu. Izloženost toksičnim odnosima stvara razne telesne bolesti, upravo zbog adrenalina koji se zadržava i ne razrešava.
Anksioznost vodi ka:
Preteranom razmišljanju koje služi kako bi se izbegle/potisnule druge emocije.
Kreiraju se razni budući scenariji, najčešće sa katastrofičnim ishodima kako bi se uspostavio prividan osećaj kontrole i sigurnosti nad neizvesnom budućnošću.
Naš mozak ne pravi razliku razliku između stvarne i izmišljene opasnosti te razne fiziološke reakcije koje se doživljavaju kao neprijatne (lupanje srca, ubrzano disanje, znojenje…) nastaju kao posledica pripreme tela za stvarnu opasnost i reakcije za preživljavanje (borba/bežanje).
Loše spavanje/Poremećaj spavanja nastaje kao posledica nemogućnosti da se telo dovoljno opusti kako bi se prepustio potrebnom odmoru. Telo se stalno putem kognicije pobuđuje. Nadalje, to može dovesti do hroničnog umora.
Kako možete sebi da pomognete u datom trenutku? Potrebno vam je da se uzemljite, što bi značilo da je potrebno da svoj repetitivni misaoni tok preusmerite tako što ćete svesnost prebaciti na ovde i sada – u svoje telo. Dišite kroz nos i lagano izdišite na usta, a potom potražite:
5 stvari koje možete da vidite
4 stvari koje možete da dodirnete
3 zvuka koja čujete
2 stvari koje možete da pomirišete
1 emociju imenujte (onu koju najdominantnije osećate, nakon anksioznosti).
Možemo da kažemo da uzrok hronične anksioznosti (uznemirenosti) je neka stvar i nedostatka materijalizacije i realizacije. Strah od pogrešne odluke, perfekcionizam, strah od (ne)uspeha vode ka mentalnoj stimulaciji iz koje se kreiraju razni loši scenariji. Šta sve može da krene po zlu je lako domišljati kada nemamo iskustva i znanja kako određene stvari funkcionišu.
Što se osoba manje izlaže životu, što više kontroliše, to se anksioznost povećava. Nedostatak poverenja je prisutan, a ne može ni da se stekne ukoliko se ne izlaže. Jake unutrašnje kritike, nerealna očekivanja i loše procene ozbiljnosti situacije, kao i svojih pogrešaka, mogu nadalje da vode u panične napade.
Osobe koje su joj sklone su odrastale u prezaštićujućoj, nepoverljivoj, rigidnoj atmosferi, izložene čestim kritikama, neuspesi su se kažnjavali, a uspesi manje nagrađivali, očekivalo se više nego što je to bilo realno izvodljivo.
Mnogi ljudi izlaganjem životu, prirodno stvore rezilijentnost, sticanjem iskustva izgrade samopouzdanje i poverenje u sebe, prihvate vlastitu nesavršenost i nesavršenost života. Ali, postoje ljudi koje anksioznost odvede u zavisne odnosne, konzumiranje raznih medikamenata i opijata kako bi je smanjili. Naruši im kvalitet života, prestanu da streme ka ličnim željama, postignućima. Tamo gde je anksioznost najizraženija, na tom polju postoji najmanje racionalnog pristupanja, nešto se preuveličava i/ili postoji malo iskustva, proverenog znanja, nepoverenje u sopstvene snage.
Čovek može istovremeno da oseća više emocija, a anksioznost zbog svog intenziteta uglavnom ne dopušta osobi da se fokusira na širu sliku unutar nje. Dakle, važno pitanje koje treba sebi da postavite kada se osećate anksiozno, tj. uznemireno jeste: „Koju emociju još osećam? Ta druga (možda čak i treća) emocija koju imenujete, reći će vam daleko više o tome zbog čega ste uznemireni i šta je zaista glavni problem, nego ako se bavite samom anksioznošću.
Kada ljudi kažu da se osećaju uznemireno, a ne shvataju zbog čega i pored intervencije da imenuju drugu emociju, možemo govoriti o tome da je druga emocija potisnuta, zabranjivana, odnosno čovek nije u kontaktu sa njom. Zbog preplavljujućeg osećaja koji osoba ima u datom trenutku, ona ima doživljaj da je u emocijama, međutim anskioznost je daleko više prisustvo uznemirujućih misli koje pobuđuju strah. Stoga, na neki način nije stvarna emocija, jer nema ni stvarne opasnosti. Ali, zbog svog inteziteta ljude onemogućava da pristupe drugim emocijama koje se javljaju. Zato je potrebno da se više usmerimo na širu emocionalnu pozadinu koja stoji iza anksioznosti, što ponekad uključuje prethodno bavljenje emocionalnom pismenošću.
Ipak, da biste sebi omogućili da osećate prisustvo i drugih emocija, potrebno je da svoju uznemirenost spustite. Ne da je uklonite, potisnete, nego da njen intenzitet bude dovoljno oslabljen da biste mogli da osetite i druge emocije.
Fokus na disanje je jedna od tehnika. Zastanite i pratite sebe kako dišete. Ko želi može da se bavi raznim tehnikama disanja i da ih uvežbava. Ovo prvo je dovoljno da se uzemljite i dopustite telu i umu da čuju šta se još dešava.
Ako uzmemo u obzir da je pored anksioznosti prisutna i ljutnja, ona vas već usmerava ka potencijalnim objašnjenjima. Ono što je važno da znate o ljutnji jeste da se ona javlja kada procenjujemo da je neko prešao naše granice, nije nas ispoštovao, ne da nam da je izrazimo i, ono možda najbitnije u ovoj priči, da je to emocija koja nas energizuje. Dakle, hronična anksioznost, lako može biti nerešavanje dugogodišnje ljutnje, koja je bila zabranjivana, potiskivana ili nismo mogli da je izrazimo na pravi način, odnosno da je adresiramo gde joj je mesto. Umesto toga, ljutnja je potisnuta, negirana ili je možda prisutna kroz eskalaciju besa.
Druga kombinacija je anksioznost i tuga. Tuga je emocija koja se javlja kada smo nešto ili nekog što je nama važno u životu izgubili. To ne mora da bude samo gubitak uzrokovan smrću. To su i razvodi, prekidi prijateljstava, gubitak imovine, posla, sistema uverenja, ideja, vizija i tako dalje. Tuga je emocija koja nas deenergizuje. Uvek kažem klijentima da tuga od nas ne traži ništa. Tuga želi da leži i da se sklupča (onaj fetus položaj). Opet, kada je čovek svestan tuge jasno mu je da je u procesu gubitka i da to traži neko svoje vreme. Ali, i ova emocija može biti jednako potiskivana i zabranjivanja, te da se u osobi nalazi gubitak ili gubici koji nisu odbolovani.
No, tuga i ljutnja su emocije koje imaju tu jednu pomalo simbiotsku vezu, pa često, tamo gde je bes potencijalno imamo neobrađeno tugovanje, kao i tamo gde je depresija imamo zabranu na ljutnju i ekspresiju svog bića.
Nadalje, iza anskioznosti može da se nalazi nerazrešen osećaj krivice ili stida, bespomoćnosti i tako dalje.
Ono što pomaže za snižavanje anksioznosti je uglavnom kombinacija vežbi istezanja, brzo hodanje, opuštanje uz umirujuće vizuelne i čulne stimuluse, boravak u prirodi, više sna, hrana koja se lako vari… Savetovanje ili terapija kako bi se bavili svojim psihološkim i emotivnim povredama, vraćali sebi i ono što autentično jesmo. Bića koja imaju pravo na ljubav, na zdravu razmenu emocija, misli…
Kao i svaki drugi tekst na mom blogu, Instagram i Facebook profilu, i ovaj je informativnog karaktera. Samo čitanje literature ponekad nije dovoljno da se problem reši. Potrebno je proći kroz stvarno iskustvo isceljenja, umesto da ono ostaje samo na kognitivno-informativnom nivou. Ukoliko ste se pronašli u tekstu, molim vas, razmislite da potražite stručnu pomoć i na taj način zauzmete se za svoje mentalno, psihološko, emotivno, telesno i, ništa manje značajno, duhovno, blagostanje.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment