Frustraciju bi mogli da definišemo kao jedno hronično, kompleksno, emotivno stanje koje se javlja kada se susretnemo sa preprekama. Ono vodi u nezadovoljstvo i nesigurnost koje proističe iz nerešavanja problema. Niska tolerancija na frustraciju podrazumeva odsustvo discipline kako bi ostvarili određene ciljeve, nemogućnost da tolerišemo neizvesnost, te pokušaj rešavanja problema linijom manjeg otpora. Kada nemogućnost da istrpimo frustraciju postane deo našeg obrasca ponašanja, onda ona neminovno vodi ka niskom samopouzdanju. Ako ne istražujemo svoje kapacitete i ne proveravamo ih u realnosti, osećaj nesigurnosti je neizbežan.
Nije poenta da je ne osetimo, jer to bi značilo da smo se odrekli svih svojih želja, ciljeva i htenja – a to nije ni dobro ni zdravo. Frustracije su sastavni deo života, stoga, ne možemo da ih ne osetimo. I jednako tome, one su posledica naše percepcije. Promenom vlastite percepcije na događaje, ljude oko sebe i svog bića, menja se i naš odnos prema frustraciji. Dakle, što bolje shvatamo sebe, svoje emocije i što smo realniji u svojim aspiracijama, htenjima i željama i frustracija će biti prihvatljivija. Ukratko, nije poenta da odustajemo od cilja (ako je on realan), nego da povećamo vlastitu toleranciju na frustraciju. To podrazumeva da se suočavamo sa svojim preprekama, umesto da ih zaobilazimo. Mnoge loše navike se ne menjaju, jer jedan od faktora je i nemogućnost da se istrpi trenutna ili dugoročnija frustracija uzrokovana odlaganju „zadovoljstva“ kako bi se ponašanje promenilo.
Nedavno sam čitala jednu knjigu u kojoj dva prijatelja, oba su pisci, sede i razgovaraju o svojim trenutnim životnim pozicijama. Ovaj jedan je manje uspešan i kritikuje svog sagovornika kako nije svestan svoje pozicije, kako je stekao ime koje ga čini vidljivim i prepoznatljivim, što mu donosi određene prednosti, a ovaj to ne samo da ne ceni, nego i nipodaštava. I onda je rekao jednu interesantnu rečenicu: „Ne postojim unapred.“ Aludirajući na to da gde god da se pojavi mora iznova da se dokazuje, da nije kao njegov prijatelj prepoznatljiv i da u sve što radi mora da ulaže mnogo više truda.
Neretko možemo da susretnemo ljude koji i kraj mnogih odličnih uslova žale se na razne nepravde i ne postižu uspehe. Kada čovek dobija u životu sve na tacni, servirano, lako odustaje kada treba za nešto da se pomuči. Dakle, nije izgrađena tolerancija na frustraciju, a prisutna su očekivanja da stvari ne smeju da budu tako teške i frustrirajuće. Često je tim ljudima učinjena, ono što narodski kažemo, medveđa usluga. Svaki naš lični uspeh, jača naše samopouzdanje, i isto tako, jača našu toleranciju na frustraciju.
Sećam se kada sam prvi put videla jednu scenu iz filma “Rocky VI”. Odličan je primer kako neko može i kraj mnogih životnih pogodnosti da očekuje da život treba da bude još lakši i lagodniji, pa čak i drugi da se odreknu svojih ciljeva zarad njihove dobiti. Link do videa na yt: https://www.youtube.com/watch?v=5JD39Anlik8
Ponekad sve nas obuzme malodušnost, pa se žalimo na životne poteškoće i osvrćemo oko sebe, tražeći nekog ko je odgovoran za naše muke i gledamo kako da “uhvatimo krivinu”. Ali, ako ne poradimo na tome, ako se ne pokrenemo, ako ne shvatimo šta želimo, kuda idemo i ne prigrlimo toleranciju na frustraciju kao sastavni deo našeg puta do cilja, onda će ta „velika senka“ postajati sve veća, a mi sve više nezadovoljni i ogorčeni.
Život dematuje ako ne pratimo stvarnost. Dok smo mladi mislimo kako samo nas svet čeka. A onda shvatimo da takvih ko što smo mi ima mnogo i da naša malenkost i nije toliko posebna. Ovo otkriće jeste bolno, ali ujedno i oslobađajuće od mladalačkog narcizma. To su važni momenti u našem odrastanju i sazrevanju.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment