Arogancija i arogantno ponašanje

Arogantni ljudi nas najčešće svojim ponašanjem iritiraju. U komunikaciji su vrlo naporni. Njih ne možemo urazumiti bez obzira na to koliko su naši argumenti dobri, jer arogantni ljudi neće dozvoliti sebi da uče od drugih. Ipak, u prvi mah možemo biti zavedeni njihovom arogancijom, jer izgledaju kao osobe kojima ne manjka samopouzdanja i kao takvi mogu nas privući. Međutim, što duže boravimo u njihovom društvu možemo da primetimo dva obrasca ponašanja. Jedan je da će u svakoj prilici veličati sebe i svoje postupke, i/ili drugi, da će omalovažavati druge ljude, ne štedeći nikog, na taj način opet ističući sebe i svoje kvalitete. Ono što se vremenom dešava to je da ljudi počnu izbegavati njihovo društvo. Nažalost, mnogi ljudi prožive život u svojoj aroganciji koja ih košta, najviše kroz odnose sa drugim ljudima, jer vremenom ti drugi počinju da prave sve veću distancu od njih.
Arogancija ima i svoju drugu stranu priče iza koje se nalazi jedna emocija, kroz koju možemo da razumemo i shvatimo arogantno ponašanje. To je osećaj stida. Stid je osećanje koje se javlja kada nismo prihvaćeni od strane osobe koju doživljavamo kao autoritet (roditelji ili neka druga značajna osoba). Da bi ova emocija bila adekvatna, važno je da, bez obzira na neprihvatanje od strane autoriteta i osećaja stida koji se javi, mi i dalje nastavljamo da cenimo sebe. Međutim, ovde se radi o neadekvatnom osećaju stida, jer ako se ne dobije prihvatanje od strane autoriteta, osoba će smatrati da ne valja kao celokupno biće. Ona dehumanizuje sebe do tačke da bez prihvatanja njeno biće je pogrešno. Kada celo svoje biće identifikujemo kroz jedno osećanje, u ovom slučaju stid, jasno je da ta emocija postaje toksična po nas i da želimo da je se otarasimo.
Da bi osoba izbegla toksični osećaj stida odlazi u drugu krajnost tj. u aroganciju (što je čini mehanizmom odbrane od ove emocije). Pomoću arogancije, osoba zapravo prikriva kako se suštinski oseća: ispunjena je sumnjom u sebe, umanjuje sopstveni značaj, a da bi postala ravna drugima misli kako mora da postiže više od drugih. Neretko, uz osećaj stida, osoba oseća samoprezir, odnosno procenjuje sebe kao osobu koja ne poseduje neke osnovne ljudske kvalitete. Na neki način oni su non-stop na klackalici između osećaja inferiornosti i superiornosti. Drugim rečima, arogancija predstavlja put da se koliko toliko izgradi samopoštovanje i pobegne od osećaja bezvrednosti.

Svi mi imamo potrebu da se osećamo kao vredna i dostojna ljudska bića. Ako to nismo dobili od svojih značajnih osoba u svom okruženju i ako nas nisu naučili kako da vrednujemo sebe, mi ćemo sami pokušati to da izgradimo. Nekad adekvatno, nekad ne…