Kada razmišljam na ovu temu, prvo što pomislim je rečenica: „Oprosti zbog sebe.“ Slažem se da u konačnici opraštamo zbog sebe. Međutim, ono što muči nije zašto, nego kako oprostiti? Oprost nije kategoričan, niti možemo s lakoćom da primenimo onaj besmisleni savet: „Jednostavno pusti to što te je povredilo.“
Svaki put kada bih se susrela sa tim delom “jednostavno oprostiti” osetila bih neku neprirodnost. Ona se nalazi u ovom „jednostavno“. Šta to treba da znači? Šta to govori o nekom, ako ne može jednostavno da pusti?
Situacija je sledeća – u oprostu nema ničeg jednostavnog. Oprost je rezultat procesa otpuštanja i isceljivanja povrede, pokušaja razumevanja, približavanja realnosti i prihvatanja sebe, drugih i sveta.
Često ljudi misaono se vrte u krug, pokušavajući da shvate šta se desilo i šta je dovelo do toga da ih neko povredi. Nemogućnost da shvate udaljava ih od toga da prihvate. Čini se da ćemo ponekad lakše oprostiti ako možemo da razumemo razloge zbog kojih nas je neko povredio. Možda smo mi nekad povredili nekog baš iz istih ili bar sličnih razloga, pa nam je lakše da razumemo, čak i da opravdamo tu osobu.
Međutim, to nije uvek moguće. Ponekad tuđa ponašanja izlaze iz naših okvira razumevanja. Ponekad nas ljudi liše objašnjenja. Ponekad nas ostave bez izvinjenja. Uostalom, da li će nam iskreno izvinjenje pomoći da brže oprostimo? Iskreno izvinjenje možda neće uvek i u svim situacijama dovesti do oprosta i neće zaceliti povredu, ali može nam pomoći u procesu. No, šta znači iskreno izvinjenje? Ono znači prihvatanje činjenice da smo svi, uključujući i nas same, pogrešivi i da smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje.
Šta da radimo kada ne možemo sebi da opravdamo tuđe ponašanje i pri tom izostane izvinjenje? Kada se zakopamo u svaljivanju krivice što smo povređeni, ostavljeni, nepravedno okrivljeni… Polazna tačka može da bude okretanje fokusa pažnje sa drugog na sebe: „Kako je neka osoba mogla da me povredi? Zašto je to uradila?“ na pitanje „Zašto ja ne mogu da oprostim? Šta je to što mene koči? Razumem li povredu koja me boli?“
Ponekad je potrebno da preuzmemo odgovornost za vlastitu nesposobnost da oprostimo. Potrebno da se okrenemo sebi, da istražujemo svoje misli, osećanja i ponašanja. Odmaknuti se od neprekidnih okrivljavanja za nanetu štetu. Ljudi se zarobe u uverenju da ako oproste, to znači da skidaju svu odgovornost sa osobe za to što im je uradila i što ih je povredila. Ipak, osećaj odgovornosti nije nešto što možemo nekome da nametnemo, a ni da oduzmemo. Svi mi smo odgovorni za svoje postupke, samo neko tu odgovornost prihvata, neko ne.
Ako još uvek ne možete da oprostite osobi koja vas je povredila, to je u redu. Opraštanje nije nešto na šta sebe možemo da nateramo. Još gore je kada se ljudi sile u tome i ubeđuju se da su oprostili, jer tako suštinski sami sebe manipulišu.
Važno je da prihvatimo da smo odgovorni da preispitujemo ono što se unutar nas dešava. Oprostiti drugome je odgovornost prema sebi, kako bismo mi bili ti koji će nastaviti dalje. Tako da, ovo nas vraća na početak. Oprostiti zbog sebe da, ali razumeti da je to proces, da nije jednostavno i ne pušta se lako. Pre bih rekla da otpuštamo deo po deo.
Kroz opraštanje mi se susrećemo sa sobom, sa svojom ranjivošću i povređenošću, sa osećajima bespomoćnosti, besa, ljutnje, razočarenjima i drugim emocijama, sa izigranim poverenjem, očekivanjima, obećanjima, ponekad sa vlastitim iluzijama. Nanete povrede uruše našu mentalnu mapu i ideju o životu. Izgraditi novu, koja će da sadrži i svetlu i tamnu stranu ljudske prirode predstavlja proces u kom se ruše naši dotadašnji temelji na kojima smo posmatrali svet.
Nisu nam sudbine iste, pa ni oprosti nisu isti. Možda ćemo se nekim oprostom baviti veći deo našeg života. Svakako, ne na istom nivou, kako produbljujemo kontakt sa sobom, tako ćemo produbljivati i menjati svoju percepciju, razumevanje i prihvatanje svoje prošlosti. Ali, opraštanje je ličan, dubok proces vidanja rana iz svoje prošlosti i ne može se na silu, i ne ide na brzinu. Psiha ima svoj tempo.
Ponekad oproštaj izgleda tako da prihvatamo da se neki događaj desio, prestajemo da se mučimo što prošlost nije bila drugačija. Ostavljamo događaj i ljude u prošlosti, smeštamo ih u vremensku dimenziju koja je iza nas, tj da se nešto desilo i da više nije deo našeg sadašnjeg života, dok istovremeno zadržavamo opciju da jednostavno ne možemo da razumemo razloge tuđih postupaka, ne primoravamo sebe da razumemo ono što ne možemo, niti moramo da razumemo.
U jednoj snažnoj knjizi, Žene koje trče sa vukovima, psihoanalitičarka K. P. Estes govori o oprostu kao kompleknsom procesu. Ona nudi širu sliku i opcije, ne zarobljuje ga u crno belu kategoriju oprošteno/neoprošteno. Ovako ona piše : “Opraštanje predstavlja vrhunac uzdržavanja, zanemarivanja i zaboravljanja. To ne znači da smo odustali od zaštite, već od hladnoće. Duboki oblik opraštanja je kad prestanemo da isključujemo drugog, da se ponašamo kruto, ignorišemo ga ili se ponašamo hladno, kao i kad se ne ponašamo ni pokroviteljski ni lažno. Za duševnu psihu je bolje ograničiti vreme i doskočice sa ljudima koji vam teško padaju, nego se ponašati kao lutka bez osećanja. Opraštanje je čin stvaranja. Možete odabrati jedan od mnogih pravolinijskih načina da to učinite. Možete oprostiti za zasad, dotad, oprostiti do sledećeg puta, oprostiti bez pružanja nove prilike – ako dođe do novog incidenta, okolnosti se menjaju. Možete pružiti još jednu priliku, ili pružiti novu priliku samo ako. Možete oprostiti deo prekršaja, ceo ili polovinu. Možete pružiti opšti oproštaj. Vi odlučujete. Kako da znamo da li smo oprostili? Umesto besa osećate tugu zbog okolnosti, osećate sažaljenje prema osobi, umesto da budete ljuti na nju. Ne možete da se setite više ničega što želite da kažete. Shvatate da je patnja izazvala prekršaj. Radije ostajete izvan tog miljea. Ništa ne čekate. Ništa ne želite. Nemate uže oko članka koje se proteže odavde dovde. Slobodni ste. Možda nije kraj u stilu “Živeli su srećno do kraja života.” ali svakako vas čeka novi početak koji zvuči “Bila jednom…””
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment