BALANS: kako uskladiti um i srce

Često se nađemo zarobljeni u mislima kroz analizu, planove, sumnje, unutrašnje dijaloge. Toliko vremena provodimo „u glavi“ da ponekad i ne primetimo koliko smo daleko od svog srca. Ipak, ta udaljenost nije slučajna. Zašto su neki ljudi više u glavi nego u srcu?

Um često postaje sklonište. Kada su rana iskustva bila zbunjujuća, preplavljujuća ili bolna, srce, kao simbol emocionalne ranjivosti, moralo je da se zaštiti. Detetova psiha tada aktivira mehanizme odbrane: intelektualizaciju, racionalizaciju, odvajanje od emocija. U glavi je lakše. Tamo se može objasniti, kontrolisati, razumeti. Srce, s druge strane, oseća ono što nismo znali kako da nosimo: gubitak, stid, čežnju, tugu…

Um preuzima da bismo preživeli. Mozak je dizajniran da nas zaštiti. Kada osetimo emocionalnu opasnost, telo automatski aktivira simpatički nervni sistem i ulazimo u režim borbe, bekstva ili zamrzavanja. Tada se isključuje pristup dubljoj emocionalnoj obradi. Srce postaje previše, pa biramo analizu umesto prisutnosti. Um kao da kaže: “Ako mogu da razumem, neću morati da osećam.”

Iz duhovnog ugla, ovo odvajanje je faza. Mnogi putevi samospoznaje govore o silasku iz glave u srce. Srce je mesto istine. Ali, da bismo mogli da se vratimo srcu, moramo najpre proći kroz ono što je tamo potisnuto. Taj put nije lak, ali je neophodan. Srce ne traži da ga razumemo, već da budemo s njim. Da ostanemo, čak i kada boli.

Kako uskladiti um i srce?

Usklađivanje uma i srca nije poništavanje jednog zarad drugog, već je to unutrašnji dijalog. Kada se povežu, zajedno mogu postati kompas koji ne pokazuje samo “šta” treba, već i “zašto”.

Disanje

Disanje je najjednostavniji i najdublji most. Kada usporimo dah i obratimo pažnju na prostor grudi, šaljemo telu poruku da je bezbedno. U toj sigurnosti, srce počinje da se otvara, a um da se utišava.

Kroz telo

Telo nosi sve ono što um pokušava da „zaboravi“. Pokret, joga, ples ili samo svesno sedenje sa zatvorenim očima otvara vrata ka srcu. Kad dopustimo telu da govori, um ne mora sve da zna, u bezbednom prostoru, telo se poziva da oseti.

Emocionalna pismenost

Prepoznavanje i imenovanje osećanja je način da srce dobije glas. Ne borimo se protiv osećanja, ne žurimo da ih „rešimo“ , želimo i učimo da ih čujemo. Um tada ne kontroliše srce, već ga podržava.

Refleksijom, a ne analizom

Biti sa sobom ne znači razmišljati o sebi. Refleksija podrazumeva prisutnost, dozvolu da nešto postoji bez potrebe da se odmah reši. Srce često ne traži rešenje, već da ga neko sasluša.

Kroz kontakt.

U sigurnom odnosu, bilo sa terapeutom, prijateljem ili partnerom, učimo kako da budemo sa sobom bez bekstva. Kada nas neko gleda bez osuđivanja, učimo da i mi možemo biti taj svedok za sopstveno srce. Uskladiti um i srce znači dozvoliti sebi da budemo celoviti. To je povratak iz kontrole u poverenje.

Možda nije svaki trenutak za silazak u srce, ponekad glava mora da vodi. Ali, kada um nauči da se ne bori protiv srca (emocija), već da ga sluša, tu nastaje unutrašnji mir.