TELO: regulacija nervnog sistema

Za mnoge ljude telo je kavez. Razna loša rana iskustva vodi ih u neprihvatanje svoje some. Ostaju zarobljeni u negativnim iskustvima i nastavljaju da se osećaju loše u svojim telima. Kroz nasilje nad telom (fizičko seksualno) dete se uči da njegovo telo nije važno. Vrlo često kroz fizičko kažnjavanje povećava se prag bola, ili se zanemaruju znaci koje telo šalje. Ako je nešto nebitno, zašto bismo ga slušali, ili pak opsednutost simptomima, jer telo šalje razne signale ako je neuravnoteženo.

Traumatizovano telo i psiha vode u neregulisan nervni sistem, što nas vodi u razne psihološke projekcije straha. Signali postaju zbrkani, nepouzdani, svepreteći. Tako dolazimo do lošeg mentalnog zdravlja, psihosomatike, pada kvaliteta života, odlazak u zavisnost (po regulaciju) i neproživljenog života. Ponekad ljudi kažu da mogu da osete tuđu energiju. Ali, za to je potrebno jako dobro da poznajemo sebe. U psihologiji jedan od najkompleksnijih polja jeste diferencijacija da li je ovo moje ili tuđe. Odnosno, da li osećam tuđu energiju ili je stvar projektivne identifikacije. Iz neregulisanog nervnog sistema, to je teško spoznati.

Mnogi beže u posao, ne daju sebi predaha za odmor, kreativnost, igru, beži se u prekomerni hedonizam, u zavisnost. Nemogućnost da se sedi mirno u svom telu, sa svojim mislima i emocijama, pouzdan je pokazatelj da je nervni sistem u disbalansu. Suludi zahtevi društva, idu protiv svih naših potreba i prirode našeg tela.

Danas se sve više govori o prednostima biljaka i pečuraka u isceljivanju od trauma. I one zaista jesu jedan važan izvor. Mnoga istraživanja potvrđuju benefite. O tome otvoreno pričaju i Bessel van der Kolk, kao i Gabor Mate. Međutim, mnogi ljudi ih još uvek uzimaju na nebezbedan način. Ako nismo dovoljno u svom telu, i nemamo predstavu ko smo, onda ono što bi moglo da bude lek, postaje sredstvo dekompenzacije. Isto tako, mnogi ljudi dobiju značajne uvide, međutim, ne znaju kako nova saznanja da integrišu, te nastave da jure iskustvo ili slabo suštinski dobiju išta od toga.

Bez obzira što se proširila svest, takva iskustva postoje da bismo se energetski otkočili, ali život na Zemlji se sastoji od svakodnevne posvećenosti. Telo se najsporije menja. Možemo da imamo mnoga intelektualna, psihološka, duhovna znanja, samo ona nisu ništa bez prakse. I ukoliko ne nastavimo da spoznato primenjujemo u svom svakodnevnom životu, ponovo zapadamo u nesvesno.

To je ono što fali današnjem društvu, trajnost, posvećenost tj. disciplina, jer tako se stvara kvalitet. Da ovakav život ne bi postao isuviše rigidan, hedonizam nam je potreban, međutim, disbalans današnjeg vremena jeste u konstantnom hedonizmu, što vodi u površnost.

Stalna putovanja, vrednost kroz to koliko je ko obišao zemalja, ko je više obišao egzotičnih država, preletanje kultura bez istinskog razumevanja i želje da se uroni. Materijalizam kao jedino merilo pravog života.

Ako to posmatramo iz ugla našeg tela, šta ono dobija ovakvim načinom života? Površnost, neuravnoteženost, vijanje adrenalina, senzacija, održavanje napetosti, odsustvo strukture, nemogućnost da se trpi dosada, mir. Odsustvo regulisanog nervnog sistema. Životi poput rolerkostera, dok se ne dođe do nekog kolapsa fizičkog ili psihološkog. Naše nesvesno gurnuće nas u situacije u kojima ćemo morati da se zaustavimo i okrenemo sebi.

Ako bismo sada malo pričali i o narcizmu, iz ugla tela, mi govorimo o osobi koja nema nikakvu ideju kako sebe da reguliše. To su ljudi koji su izuzetno neregulisani. Često se kaže da su na emotivnom nivou deteta od 3-5 godina. Ali, šta dete na tom uzrastu radi kako bi se osećalo bolje? Okreće se roditeljima, traži konekciju, traži da bude viđeno, utešeno, potreba zadovoljena, da nije samo u svom iskustvu. Problem je kada se tako ponaša odrasla osoba, traži stalnu konekciju, validaciju, traži koregulaciju nervnog sistema, ali ne zna šta tačno hoće, šta oseća, koje su joj potrebe. Iz toga ne zna ni kako za druge da se nađe, pa im odnosi postaju jednosmerni. Naša kultura je postala narcisoidna, odnosno, nema dovoljno emocionalne zrelosti da razumemo značaj jedni drugih, da obraćamo pažnju jedni na druge i kako se naša ponašanja reflektuju na drugog. Ljudi traže partnere po kriterijumima koja bi trebala da su sekundarna. Ko kako izgleda, ko je viši ko je niži. Usmerenost je na Personu i javnu sliku. Kada dođe do krize u odnosu, ne spašava je visina partnera, nego njegov/njen emocionalni kapacitet. I umesto da se obraća pažnja na to kako se kraj nekog osećamo, tj kako reaguje naš nervni sistem, gleda se u nešto drugo. Ono što zovemo toksičnim vezama, to su zapravo dve odrasle osobe koje posežu u odnosu ka koregulaciji, ali ne znaju da regulišu ni sebe ni drugog, ne znaju da imenuju svoje potrebe niti da ih iskomuniciraju ili jedan je stalno u situaciji da reguliše i ne dobija isto zauzvrat.

Stvarna duhovnost je regulacija nervnog sistema, moždanih talasa i naše spoznavanje refleksija unutar odnosa. Joga, meditacija, molitva ako bi ih surovo uprostila, služe upravo tome; da naučimo da umirimo nervni sistem, da dođemo u kontakt sa telom, sa sobom i da uvide koje dobijamo iz smirenja, unosimo u naše odnose. Sve ostale benefite, razne darove koje usput dobijamo, samo su bonus, ali ne i svrha.