Ne više tako često, ali i dalje se susretnem sa pitanjem: “Zar svi naši problemi vuku korene iz detinjstva?” Pa manje više da, ali ne samo problemi, nego i razne privilegije, talenti, veštine, koješta drugo što nas je oblikovalo. Uostalom, iz nekih ranih povreda, pa i trauma ljudi odaberu kasnije profesije, požele dublje da razumeju i povežu se sa ranim iskustvima. Možda je utešnija pozicija da za većinu naših problema, ključ je unutar nas. Naravno da postoje spoljašnji faktori na koje ne možemo da utičemo, ali mnogo toga je do nas. Mudrost je pronaći balans između unutrašnjeg i spoljašnjeg lokusa kontrole, odnosno spoznati šta je do nas, a šta nije.
Dakle, ovde bih se bavila disfunkcionalnošću porodične dinamike i kako ona utiče na našu percepciju poverenja, kada se odrasta u okruženju koje je haotično, nepredvidivo, puno izloženosti ponašanjima odraslih koja su rizična, problematična.
Zamislimo dete koje se nalazi u kolima sa roditeljem koji ima obrazac da vozi nebezbedno, agresivno, ne poštuje pravila u saobraćaju, vozi brzo, pravi nagle okrete. Koje opcije ima dete u ovakvoj situaciji? Može, recimo, da se pobuni, te da rizikuje kaznu, bes, još agresivniju vožnju. Ili da ode u disocijaciju, odvojiti se od trenutnog iskustva tako što će koristiti odbrambeni mehanizam. Ili, može da ubedi sebe kako je roditelj odličan vozač, iako ovo nisu pokazatelji nekoga ko je dobar vozač, jer dobar bi značio pouzdan, da brine o bezbednosti, a ne da je dovodi u pitanje.
Primer sa kolima sam uzela, jer ono odražava situaciju u kojoj jasno dajemo nekom poverenje. Onaj ko je za volanom i čije su noge na gasu i kočnici, u tom trenutku ima veliku moć i odgovornost. Kako pristupa tome, dosta toga nam kazuje.
Kada se ljudi plaše da lete avionom, oni se zapravo često plaše da prepuste kontrolu nekom drugom, odnosno potrebno je imati poverenja u tamo nekog pilota, nepoznatog lika, kome ni oči nisu videli, i verovati mu da će svesno i odgovorno upravljati letelicom.
Prepustiti se znači imati poverenja.
Ali, poverenje se gradi. U odnosima to postižemo tako što usklađujemo nečije reči i dela, ujedno tako i mi gradimo poverenje kod drugih. Postajemo jasni, predvidivi, nismo izvor konstantnog stresa, dajemo prostora da se stvari isprave, rasprave… I to bi bio neki idealan scenario, da većina ljudi nije negde zakinuta. Ipak, podsećam po navici, u psihologiji je sve na nekom kontinuumu, pa je većina nas doživela veću ili manju dozu nepredvidivosti, povremenih ili čestih haotičnosti i td. Ovde govorim o nešto ekstremnijim uslovima i kako takva okolina oblikuje kasniji život.
Česta izloženost stresnim i rizičnim situacijama, dovodi do kortizol adikcije, te se može nastavljati sa upuštanjem ili kreiranjem sličnih situacija koje će održavati poznatost. Baš iz tog razloga zdrave, bezbedne osobe, situacije mogu delovati dosadno, neprirodno, bez života, mrtvo… Potreba za stalnim napetim nervnim sistemom, nemogućnost da se osoba reguliše vodi je u začarani krug brojnih stresnih situacija i narušava mogućnost da svoje telo oslobodi ili detoksikuje od preteranog lučenja hormona stresa.
Granice, strukture nisu jasne, ni prema sebi ni drugima te kao takve doprinose neredu i haosu, a ne optimalnoj strukturi, predvidivosti. Tako jedan nepredvidiv život iz detinjstva, vodi u nepredvidivi odrasli život.
Kada se moralo verovati roditelju da zna šta radi jer je to bila strategija preživljavanja, dolazi do preuveličavanja slike bez zdrave osnove. Da bi se izbegla bespomoćnost, drugom se pripisuju magijske moći, izvrće se realitet kako bi iskustvo davalo iole neki pozitivan smisao.
Šta se dešava u odraslim odnosima? Prepuštanje ovde nije odlika zdravih temelja poverenja, već često poznatom obrascu. U početku je idealizacija, kroz davanje apsolutnog poverenja jer se drugom daju vanserijske odlike. Kako vreme odmiče, drugi počne da pokazuje nesavršenosti, dolazi do raspada iluzija i umesto da se proradi početno iskustvo, završi se u optuživanju drugog. Ili iz disocijacije i dalje se određena ponašanja ne percipiraju u skladu sa realitetom, nego se negiraju ili pravdaju svoja i tuđa rizična ponašanja.
Ako nešto dalje pogledamo, postoji jedno mazohističko prepuštanje, prepuštanje bespomoćnosti u kom osoba ne mora da bude aktivni učesnik odnosa. Davno stečena rana, kada su zaista opcije bile oskudne i kada su prepuštanje i disocijacija bili, u neku ruku, logični načini preživljavanja, ostaju neprorađeni i nastavljaju dalje da se koriste kao obrasci u kasnijim odnosima. Osoba ostaje dete koje je moralo da predimenzionira roditelja ne bi li se odvojilo od bespomoćnosti i straha koje je užasava, da bi kasnije postale projekcije na spoljašnji svet. Unutrašnji strah i nepoverenje se projektuju spolja, jer osoba ne zna kako da se zaštitit, kako da veruje sebi, pošto je morala da negira svoja osećanja ne bi li preživela. Jednom se moralo dati dijabolično poverenje – neosnovano, neutemeljeno da roditelj/staratelj zna šta čini i da to radi zarad nekog dobra kako bi se postigao ikakav osećaj sigurnosti i kontrole.
Ono od čega se tada moralo odustati to je vlastiti kontakt sa strahom to jest, vlastitom procenom šta je bezbedno a šta ne, u čemu i kraj koga se osoba oseća sigurno ili ne, da li je to što čini dobro za nju/druge ili ne.
Preciznije, u situacijama koje su bile visoko rizične osoba nije imala prostora da taj svoj strah izrazi, niti da se on uvaži, i na neki način ona mora da ga negira, ali tako dolazi do projektovanja straha na spoljašnji svet. Na taj način svet postaje jedno rizično, nebezbedno mesto, strah se preliva na mnoštvo situacija i razne druge ljude, gde je česta igra napad/odbrana. Tema (ne)poverenja postaje ključna, ali se ona teško prepoznaje. Ako smo morali da odustanemo od svog straha, ne bi li preživeli, stvarni kontakt sa njim postaje zabačeno mesto unutar nas. U ekstremu, ili se ljudi odcepe od straha, kao da ga ne osećaju, te ponavljaju scenarije tako što sebe i druge dovode u razne rizične situacije, ili postaju hipersenzitivni gde se čini da je mnogo toga pretnja na nivou egzistencije.
U nastavku priče, ono se razvija u pravcu biranja ljudi ili partnera sa kojima se može ponoviti iskustvo. A kako to već biva, snažne privlačnosti, pogotovo one praćene jakim seksualnim nagonom, upravo nagoveštavaju nesvesni deo koji traži put da bude viđen, jer nažalost i dalje učimo putem ponavljanja svojih trauma. Može da postoji tendencija da se ne trpe nikakve greške i ulazi u jedan ciklus čestih razočarenja, bez povlačenja projekcija, bez sagledavanja dela svojih odgovornosti, bez razumevanja i komuniciranja potreba unutar odnosa. Ono što se nalazi u Senci je suprotno od dijaboličnog poverenja, a to bi mogli prosto nazvati opozitno, dijabolično nepoverenje. Gotovo sadistički se potražuje kako partner treba da se ponaša ne bi li se osoba osećala sigurno, bezbedno i stekla poverenje, koje zapravo ne može da uspostavi iz ovakve unutrašnje atmosfere, tj bez prorade svojih povreda.
Međutim, šta je ovde suština problema? Takvim ponašanjem zadržava se pozicija deteta, u kom se u partnera projektuje idealizacija roditelja i na taj način osoba odbacuje od sebe svoju snagu i moć, stavlja se u poziciju u kojoj je pasivni posmatrač odnosa, koji ne donosi odluke, dok drugi treba da zadovoljava potrebe. Ako se to ne desi, dolazi do razočarenja usled projekcije. Partner nema pravo da bude obično ljudsko biće koje greši, ima svoje traume i povrede, koji jednako pravi greške i uči. Partner mora da zadovolji dečiju megalomaniju i ideju veličine roditelja koja je u detinjstvu bila ključna za opstanak. Na taj način osoba ne preuzima svoju ulogu odraslog i odgovornosti u odnosu i ne susreće se sa vlastitim limitima svojih obrazaca i voljenja, već je odgovornost prebačena na drugog.
Naravno, ovakve projekcije ne moraju da se odigravaju samo u partnerskim odnosima, tu će se samo najintenzivnije manifestovati. One mogu da se pojave ka bilo kojoj osobi koja se procenjuje kao autoritet i kojem se daje prevelika moć i prenosi odgovornost. Ako autoritet negde pogreši, ne udovolji očekivanjima, tada se prelazi u drugu krajnost u kom paranoidno nema više prostora ni za kakvim poverenjem. Cepa se slika, u domenu je – sve ili ništa.
Nije tako retka slika u kome ljudi pravdaju ponašanja svojih, na primer, agresivnih, haotičnih, roditelja jer se tako drže podalje od dodirivanja onih delova sebe koji je u kontaktu sa njima osećao užas, jezu, haos, strah – tu je ogromna bol, jer ona sa sobom nosi i rušenje slike i mnogih uverenja i možda principa po kojima se živi. Većina onoga što pravdamo udaljava nas od istine našeg emotivnog polja koje može biti preplavljeno emocijama koje su teške, mučne, ponovo povređujuće.
U razumevanje, pak, može da se ulazi tek pošto smo došli u kontakt sa svojim ranjenim delovima, previli rane koje krvare tj tek pošto smo se prvo pobrinuli za sebe, onda možemo da idemo u prostor u kom ćemo potražiti širu sliku tuđeg ponašanja. Ali, razumevanje i pravdanje nije isto. Iz pravdanja omogućavamo da se obrasci ponavljaju, da se negiraju posledice, iz pravdanja ne niče učenje niti rast. Dok razumevanje doprinosti da izađemo iz kruga obrazaca jer nam omogućava da vidimo uzrok posledicu i da tražimo šta su drugačije opcije, izlazimo iz bespomoćnosti ka spoznavanju puta promene.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment