Roman Da li je majka mrtva, norveške autorke Vigdis Hjorth, bavi se kompleksnim temama porodičnih odnosa, a akcenat je na odnosu Johane i njene majke. Johana je umetnica, koja se, nakon godina odsustva, vraća u Norvešku kako bi prisustvovala izložbi svojih dela. Ona ne priča sa majkom i sestrom i nije bila na očevoj sahrani. Ona je odbačena, jer je odluča da prekine mladalački brak, ode za drugog muškarca, odseli se u Ameriku i tamo bavi svojom umetnošću. Ona nije brinula kako će se to odraziti na porodičnu sliku, nije marila šta će selo reći.
Ovaj duboko potresni roman, kao i njen prethodni Nasleđe, bave se pitanjima identiteta, krivice, opraštanja, nemogućnosti komunikacije sopstvenih osećanja što stvara duboke unutrašnje povrede, i ranjava našu percepciju realnosti.
Naslov je simbolično pretočen u pitanje o emocionalnom životu/smrti jednog od najznačanijeg odnosa, onog kojeg imamo sa majkom. Knjiga je većim delom spora, jer nas autorka polako uvodi u njene misli, pune interpretacija i pretpostavki o trenutnom životu svoje majke i sestre koje prati iz prikrajka, uz osvrte na prošlost i njen odnos sa majkom kada je bila devojčica. Ona jedva išta da zna o njihovim životima. Kažnjena je i isključena iz porodice, to je bila cena koju je morala da plati za donošenje svojih sebičnih odluka – slobode samostalnog odlučivanja.
U neizostavnim norveškim šumama možemo da tražimo simboliku u životinjskim pojavama. Odbacivanje rogova, sazrevanje, miris borova i hladnoća planinske kućice, prenesenog znanja kako preživeti hladnoću… Ostaju nam da ih slobodno, putem ličnih asocijacija, promišljamo.
“Ponekad sam je posmatrala dok je bila s drugima i pomišljala sam da bi mi se možda dopala kao tetka, koleginica, drugarica, ali kao majka nije bila dobra za mene, imala sam unutrašnje povrede zbog toga. Mama je tama sa “m”.”
Kako razumeti da je ona koja ju je rodila i sa kojom je delila telo, kasnije odbacuje zbog izmišljenih pravila i normi, jer Johana biva jogunasta, nije se dala ukrotiti i ne želi da prati utabane staze kao njena majka? Šta ako se iza toga krije dublja istina? Šta ako je i majka želela takav život za sebe, dok jednog dana nije pustila da je sile patrijarhata uzmu pod svoje? Može li majka oprostiti ćerki što je izabrala sebe, umesto ponavljanja poznatih majčinih koraka? Kako sada uopšte više mogu da se razumeju? Ima li razumevanja i milosti za one koji odluče da prekidaju obrasce? Priroda ume da bude nemilosrdna.
“Stvarna majka, doživljaj još jedine konkretne majke ne može se razlučiti od mita o majci, jadna majka i sve majke i ja sama, jer nosimo krst mita.”
Pati li svaka majka od nametnutog mita? Ta živa figura u nama koja se menja kroz vreme i naš pogled na nju u 20-tim, 30-tim, 40-tim… Jesmo li rastrzani između razumevanja i odbacivanja, večiti ciklus približavanja i udaljavanja – ples kosmosa.
Ko su antagonisti u našim životima, šta nam nude da naučimo na nivou duše? I možemo li toliko da se izdignemo nad situacijom da sagledamo svoj životni put i ljude na njemu na ovaj način? Kako da se nosimo sa dodeljenom antagonističnom ulogom koju udele najbliži? Svaka porodica je sistem, kompleksan mehanizam. Ako jedan član odbija da preuzme svoju odgovornost, pravi disbalans, i neko mora da preuzme teret da bi se uspostavila prividna ravnoteža.
Roman nema hepi end; bar ne onaj koji bi većina ljudi poželela. Nema pomirenja, oproštaja, pokajanja. Ima konačno otkrivanje istine, koje Johani napokon daje dozvolu da nastavi dalje. Iako je u svojim 60-tim, sada biva oslobođena.
Srećan kraj postoji u vidu konačnog bolnog otpuštanja one naivne, nevine, i srcu najteže, dečije fantazije da odnosi mogu da se poprave ako smo dovoljno uporni, poniženi, ako malo više volimo ili ako prođe mnogo vremena… Nažalost, za mnoge odnose u realitetu to ne važi, i nije moguće, baš kao i u ovom romanu. Srećan kraj, po meni, vidi se kroz Johaninu individuaciju, nadilaženje majke i njene tajne, napuštajući fantaziju i taj povređujući odnos jednom zauvek.
Šta ostane na kraju, par praktičnih saveta i rane koje treba, poput divljih životinja koje se ne daju pripitomiti, u samovanju sa vlastitom dušom, olizati i pustiti ih da zaceljuju.
“Moja sestra ne zna šta se dešava između majke i ćerke kad ćerka ne želi da vodi zadati život, već slobodan život. Majka tad mora da se bori protiv ćerke, a ćerka mora da se bori protiv sopstvene strašne ličnosti, tada su majka i ćerka povezane bolom i gnevom, i to je pitanje intimnosti, ne ljubavi. Takva intimnost je erotična i neko mora da bude uništen. Moja sestra ne zna ništa o tome nije nasledila majčinu riđu kosu, moja sestra nije vatra iz Hamara, Odrastanje tu ne pomaže.”
Vanja Orlović, master psiholog, analitičar snova
Zakazivanje termina na: vanja4clients@yahoo.com.
Više o zakazivanju termina za analizu snova možete da pročitate ovde.
Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mom Instagram profilu.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment