ODNOSI: Gubitak roditelja i strah od smrti

Gubitak ne znači uvek smrt. Smrt u okviru odnosa predstavlja trajan i nepovratan gubitak. Ali, postoje gubici koji su privremeni, ili koji su neposredni.

Razvod braka predstavlja gubitak roditelja, ali ne u doslovnom smislu. Razvodom gubi se poznati način i dinamika porodičnog života, gubi se dostupnost i prisutnost u meri koja je postojala onog roditelja koji odlazi.

Takođe, osećaj gubitka roditelja može da se pojavi u situacijama kada socijalne službe izdvajaju dete iz primarne porodice, što predstavlja prisilan način. Opet, može biti i dobrovoljan i razvojno očekivan kada dete odlazi u drugi grad zbog školovanja, ili zajedničkog života i zasnivanja svoje porodice. Takvi osećaji gubitka roditelja, zapravo se odnose na prestanak zajedničkog života sa njima i presecaju poznatost dotadašnjeg življenja. Ovakvi gubici su više simboličke prirode, ali u odnosu na neke druge faktore mogu da isprovociraju različite reakcije kod svih članova.

Smrt roditelja kao trajni gubitak, nosi sa sobom niz drugih gubitaka. Glavni jeste da se sa smrću roditelja zauvek gubi status deteta. Porodični sistem trpi promene, jer sada treba neko drugi da preuzme odgovornosti koju je nosio preminuli član, bilo to materijalne, emotivne, suportivne ili neke druge prirode.

Svakako da dob u kojoj se gubi roditelj nosi određenu težinu. Ljudi koji su izgubili roditelja u detinjstvu ili adolescenciji, imali su manje prilike da iskuse ono što je taj roditelj donosio sa sobom. Kako dete od odraslih uči, izgubljeno je i vreme za posredno učenje mnogih stvari koje bi mu kasnije koristile u životu. Deca su po svojoj prirodi egzistencijalno zavisna od roditelja, stoga gubitak predstavlja i gubitak detetove zaštićenosti i sigurnosti. Na taj način brže se gubi dečija bezbrižnost i rano se dolazi u kontakt sa arhetipom smrti.

Tokom detinjstva, privrženost roditeljima je izrazito visoka, što je i prirodno, jer egzistencijalno zavisimo od njih. Zdrava privrženost porodici se nastavlja tokom života, samo su granice redefinisane u odnosu na dečije doba. Većina ljudi gubi roditelje u odrasloj dobi, a istraživanje Sandersa i sar. (1989) potvđuje da je tada smrt roditelja u odnosu na smrt deteta/supružnika manjeg intenziteta i da se privrženost koja je postojala ka roditeljima, nakon smrti, usmerava na svoju porodicu, prijatelje.

Ipak, ne treba trčati na zaključak da njihova smrt, bez obzira na zrelu dob ne pada teško.

Reakcije na gubitak koje se najčešće javljaju su one koje ulaze u same faze tugovanja. Javljaju se tuga, ljutnja, bespomoćnost, beznađe, osećaj praznine, napuštenosti, razdražljivost. Mogu se javljati smetnje na misaonom nivou, razne telesne reakcije i promene u ponašajnim reakcijama.

Reakcije koje su specifične za ovu vrstu gubitka su:

• Osećaj manje vrednosti,
• Krivica (ako je bilo mnogo ljutnje u odnosu ili je poslednji susret protekao neprijatno),
• Strah da će i drugi roditelj da umre,
• Strah od samostalnog života (naročito je prisutan ukoliko se izgubi roditelj u mlađoj dobi, kod odraslih se javlja ako postoji jaka zavisnost od roditelja),
• Žaljenje što nisu više delili sa roditeljima svoje vreme ili emotivne sadržaje, više govorili da ih vole ili pokazivali koliko im znače,
• Osećaj gubitka uzemljenosti (sidra),
• Kod dece i adolescenata javlja se osećaj da se zbog gubitka razlikuju od svojih vršnjaka.

Međutim, kod nekih ljudi mogu da se jave i prijatni osećaji:

• Olakšanje (nakon duge i teške bolesti),
• Zadovoljstvo (jer su živeli dugim i ispunjenim životom),
• Oslobađanje od roditeljske stege, od zavisnosti o njima, od uticaja negativnog ponašanja roditelja na njihove živote,
• Osećaj slobode da mogu da žive po svome (prisutno u porodicama gde su roditelji bili vrlo strogi, rigidni, kontrolišući, nepopustljivi).

Ponekad se dešava da smrt jednog roditelja odvede u poboljšanje odnosa sa drugim, živim roditeljem. Svakako da doživljaj smrti roditelja umnogome određuje kakav je bio njihov celokupni odnos tokom života.

Svaki kontakt sa smrću vodi nas ka ličnom strahu od smrti. Iako je smrt jedina izvesna stvar za sve nas, ona je i dalje zabranjena tema. Smrt je i dalje za čoveka zastrašujuća, mistična i nedokučiva, te svojim velom tajne ili previše vuče u svoje nepoznate predele ili, što je slučaj kod većine ljudi, zaziru od nepoznate konačnosti. Smrt roditelja svakako ljude gurne u unutrašnje preispitivanje vlastite smrtnosti, što za posledicu može da ima pozitivniji odnos ka samom životu. Specifičnost smrti roditelja se ogleda u tome da u našem poretku stvari i ono što smatramo da je „prirodno“, prvo umiru stariji pa mlađi članovi, što znači da smrću roditelja, njihova deca su na redu, a to vodi u suočavanje sa ograničenošću vlastitog života.

---

Više o zakazivanju termina za analizu snova možete da pročitate ovde.

Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.

Za praćenje mojih autorskih postova, priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.