MEĐULJUDSKI ODNOSI: zašto ne dobijamo ono što nam je potrebno?

Naučeni smo da govorimo, ali ne i kako da komuniciramo. Ona je vrlo složen konstrukt i sastavni deo svakog polja našeg života. Kompleksnost je lako uočljiva, kao i brojni izazovi, kada pokušavamo da komuniciramo na svesnijem nivou. Izazovi koji se susreću u interakcijama su zahtevni, ali to nas ne bi trebalo obehrabriti da se trudimo da učimo kako što bolje i preciznije da izražavamo svoja osećanja, misli, potrebe, ideje, zapažanja.

Nenasilna komunikacija (Marsal Rozenberg) podstiče razgovore koji sadrže 4 komponente:

• Opažanje – Šta opažam?
• Osećanje – Šta osećam?
• Potreba – Šta mi treba?
• Molba – Šta tražim od drugog da bi obogatio svoj život?

Dvosmernost ove komunikacije jeste da se izražavamo kroz ove 4 komponente, ali i da saosećajno primamo tj. slušamo i postavljamo pitanja imajući ih na umu. Rosenberg kaže da postoji nekoliko vrsta komunikacija koje otuđuju, to su:

Skreće nam pažnju i da u razgovoru vežbamo da pravimo razliku kada govorimo ono što opažamo (vidimo), a kada procenjujemo (šta mislimo o tome što vidimo). Npr. N.N je loš fudbaler (naše mišljenje) N.N. nije postigao gol u poslednjih 10 utakmica (opažanje).

Jednako upozorava da na pitanja o osećanjima ljudi zapravo govore šta misle, a ne kako se osećaju. Npr. Osećam se kao da živim sa zidom (mišljenje). Osećam se tužno kada ne razgovaraš samnom (osećanje tužno).

Prvo, treba napraviti razliku između potreba i želja. Potrebe su nam svima iste, a želje su nam različite. Svi imamo potrebu da ostvarimo bliskost sa nekim, ali ne želimo svi, na primer, crveni auto. Potrebe potražujemo od drugih, ali znamo kako i sami da se pobrinemo za sebe. Drugi će nekada moći da nam izađu u susret, a ponekad ne. I bitno je da znamo da i drugi imaju potrebe kojima mi izlazimo u susret. Tako ostvarujemo interakcije, povezujemo se i razmenjujemo.

Međutim, ma koliko su nam potrebe svima iste, nismo svi jednako naučeni da ih prepoznamo i da radimo ka tome da ih zadovoljimo. Radeći svakodnevno sa ljudima i slušajući njihove životne priče, takođe posmatrajući sebe i druge u svom životu, primetila sam nekoliko razloga zašto ne dobijamo u našim relacijama ono što nam je potrebno.

Ponekad ne potražujemo ono što nam je potrebno u našim odnosima, jer se plašimo tuđeg NE, odnosno plašimo se da ako potražujemo da bismo mogli naići na odbacivanje, da bi drugi mogli da misle da smo prezahtevni, bojimo se gubitka relacije i td. Zbog toga ljudi mogu da pribegavaju manipulativnim, pasivno-agresivnim strategijama kako bi došli do onoga što im je potrebno, što ne spada u zdrave obrasce ponašanja. Odnosi nam služe da bismo se razmenjivali u njima, tako da lažne skromnosti „ne potražujem jer mi ništa ne treba“ ne vode u zdrave, dinamične relacije. Ako potražujemo, veća je verovatnoća da će nam drugi izaći u susret, nego ako ne iskazujemo ono što nam je potrebno. Psihoterapija ovde pomaže osobi da dođe do uvida zašto potraživanje da se izađe u susret njenim potrebama, koje su nam svima iste i svi ih imamo, kod nje izaziva strah i povlačenje.

Ne tražimo, jer ne znamo šta nam je potrebno. Koliko razumemo svoje potrebe i šta nam u datom momentu treba da bismo se osećali bolje, povratili balans, blagostanje i da li ćemo uopšte izaći u susret sami sebi kada otkrijemo šta nam treba ili tu postoji neka zabrana, stid, krivica, umnogome zavisi od primarne porodice i kako smo naučeni da prepoznamo svoje potrebe, kao i da idemo u susret njihovom zadovoljavanju. Ako naše potrebe nisu zadovoljene, onda je teško da ćemo i svoj život osećati kroz zadovoljstvo.

Pred drugog se stavlja zahtev, a ne molba. Mnogi ljudi veruju da njihovi partneri treba da im ispunjavaju želje ili ih vide kao izvor zadovoljenja svojih potreba, pa ukoliko partner ne izađe u susret, dolazi do napetosti u odnosu. Iako je priroda odnosa takva da potražujemo jedni od drugih zadovoljenje svojih potreba, mi ih pozivamo da nam izađu u susret, ali nikako da to čine jer mislimo da je to njihova dužnost, obaveza ili da moraju na bilo koji način. Ukoliko to radimo, rizikujemo da se drugi kraj nas oseća kao da je objekat, a ne kao autonomno biće. Ponekad je situacija i takva da zbog svoje istorije odrastanja sa autoritativnim, kritikujućim figurama, jedan partner čuje zahtev, iako je istina da je upućena molba. U ovakavim situacijama, psihoterapija je vrlo korisna, jer najverovatnije nije došlo do psihološke separacije od primarnih staratelja, te se povrede iz kojih se projektuje prenose na partnerske odnose, a možemo pretpostaviti i na druge odnose u životu ove osobe. Takođe, može biti situacija gde obe osobe imaju nedovršenu psihološku separaciju, te su projekcije unakrsne i partneri teško da mogu da vide i čuju jedno drugo.

Potražuje se uopšteno, umesto da se konkretizuje. Ovde sam primetila nekoliko razloga zašto se to dešava. Jedan od njih su loše komunikacijske veštine, prosto ne postoji jasno i direktno potraživanje. Opet, razlog tome može biti da osoba nedovoljno poznaje šta joj je potrebno ili zna, ali ne zna šta bi joj pomoglo da dođe do zadovoljenja. Tako druga strana ostaje u neznanju o potrebama ili načinu kako da izađe u susret. Npr. potrebno mi je više pažnje. Ovako postavljena rečenica ne daje nikakve direktne smernice drugoj strani, niti druga strana može da zna da li je zahtev realan, da li ima kapacitet da pruži ono što druga strana potražuje, ili čak da smatra da tako nešto već daje, a da nije prepoznato. Ljudi umeju burno da reaguju ako im se predloži da budu određeniji, reakcije su tipa „zar treba da nacrtam“. Ne treba se ustručavati da budemo što precizniji, jer tako uklanjamo zablude i nesporazume. Opšte, dvosmislene i apstraktne fraze mogu da povećaju zbunjenost.

Smatraju da drugi treba da znaju šta im je potrebno. Uverenje: „ako me voliš znaćeš šta mi je potrebno“ često je prepreka u odnosu da se uspostavi razmena. Odakle dolazi ova telepatsko-romantična ideja da drugi treba da zna šta nama treba, to ne znam, ali je često srećem. Ako pogledamo prethodne razloge, često ni sami ne znamo šta nam je potrebno, ali zato očekujemo da drugi znaju umesto nas. Jasno je da je ovo uverenje besmislica, koja vas može nepotrebno koštati mnogih rasprava i svađa. Okrivljavanje drugog je nepreuzimanje svojih odgovornosti. Svakako kada neki odnos dugo traje i kada se ulagalo da se druga osoba upozna, može se (intuitivno) predosećati, ili iz iskustva već znati kako druga osoba funkcioniše, te unapred izlaziti u susret, ali ako se to ne dešava, nije kraj sveta i ne znači da u odnosu nema ljubavi, pažnje i poštovanja.

OSNOVNE POTREBE KOJE SVI IMAMO (prema psihologu M. B.Rozenbergu):

• BAZIČNE POTREBE (FIZIČKO ZDRAVLJE): hrana, voda, vazduh, zaštita od oblika života koji su pretnja po život: bakterije, virusi, insekti, grabljivci, sklonište, odmor, kretanje/vežba, seksualno izražavanje, dodir.
• IGRA: smeh, zabava
• INTEGRITET: kreativnost, autentičnost, smisao, lična vrednost
• MEĐUZAVISNOST/SOCIJALNE POTREBE: bliskost, ljubav, poštovanje, podrška, prihvatanje, razumevanje, uvažavanje, zajedništvo, ohrabrivanje, empatija, emotivna sigurnost, iskrenost (ona ohrabrujućaoja nam omogućava da naučimo iz ograničenja), doprinos obogaćenju života (upotreba vlastite moći za ono što doprinosi životu).
• AUTONOMIJA/INDIVIDUALNE POTREBE: biranje snova, vrednosti, biranje planova za ispunjenje snova, vrednosti, ciljeva
• SLAVLJENJE: slavljenje kreacije života i ispunjenih snova (ali i potreba za žaljenjem voljenih, snova, ciljeva, ideja itd.)
• DUHOVNA ZAJEDNICA: red i mir, lepota, inspiracija, harmonija

OSEĆANJA KADA SU NAM POTREBE ISPUNJENE: energično, inspirisano, ispunjeno, optimistično, ponosno, puno poverenja, radosno, ugodno, stimulisano, samouvereno, srećno, sigurno, zadivljeno, zahvalno, zahvalno, rasterećeno itd.

OSEĆANJA KADA NAM POTREBE NISU ISPUNJENE: besno, bespomoćno, frustrirano, iritirano, ljutito, nervozno, nestrpljivo, obeshrabreno, postiđeno, razdražljivo, usamljeno, zabrinuto, zbunjeno, razočarano, preplavljeno i td.

Novac nije naša potreba, ali iza toga može da se krije na primer, potreba za sigurnošću. Novac je samo jedan od izvora i načina kako možemo da zadovoljimo neke svoje potrebe, ili da stvorimo uslove da bi bile zadovoljene, neke ne možemo ni uz pomoć novca. Nažalost, današnji čovek daleko je usmereniji da zasiti svoje želje, nego da razmisli o svojim potrebama i potrebama ljudi oko sebe.

U životu često ćemo biti u prilici da prilagođavamo sebe okolnostima i situacijama, i retko da nam mogu sve potrebe biti zadovoljene, ali je važno da ih imamo na umu, da znamo da ih prepoznamo i tražimo način kako da ih zadovoljimo. Jednako tome, svesno pristupanje onome što govorimo jeste ulaganje energije i može biti naporno, ali ako želimo da bolje razumemo sebe, druge i da drugi bolje razumeju nas, onda put empatičnije, svesnije i preciznije komunikacije jeste ono što treba da vežbamo.

---

Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog

Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.

Dobro došli.