Dokle god se ne donose odluke može se živeti u svetu fantazija i njenih brojih mogućnosti. Kada odluku donesemo tada se zatvaraju vrata drugim opcijama. Zapravo, donošenje odluka nas uči žrtvovanju, jer ipak ne možemo da budemo sve što poželimo. Biramo šta ćemo biti; da bismo potom otkrivali kompleksnost života na putu ka cilju, jer nas spoljašnji svet konstantno koriguje, frustrira, ne reflektuje fantazije, nego ih razbija. Traži od nas odraslost.
Stvaran život nije tako lagan, pitak, protočan kao fantazija. U fantaziji čovek je heroj, lako savlađuje prepreke, a u stvarnosti spoznaje svoju limitiranost.
Danas se beži od „dosadnog“ života, od rutine. Ta dosada i običnost se teško sagledavaju kao posvećenost što kroz vreme vodi ka dubljem povezivanju sa sobom i svetom. U današnjoj instant kulturi istrajavanje izumire, sve se brzo zameni ili se brzo odustaje. Često menjanje poslova, partnera, mesta življenja ne omogućuje puštanje korenja, putem kojih se hrani naše drvo individuacije.
Neukorenjenost u realnosti iskrivljuje sliku i buja grandomanija koja je sastavni deo sveta fantazije.
Nedonošenje odluka, odnosno nepreuzimanje odgovornosti i/ili zadržavanje status quo, rizikuje se da drugi donose odluke. Ako osoba odbija da vidi kako je pridonela ovoj dinamici, tretiraće sebe kao žrtvu i nadalje odbijati inicijaciju ka sazrevanju. Valjda svako od nas, pre ili kasnije, susretne se sa ličnim Morfijusom koji nudi i pita – crvenu ili plavu pilulu? Odluka je na nama.
Kroz posvećenost nailazimo na brojne prepreke, koje predstavljaju naše inferiornosti. Problemi koji se javljaju otkrivaju naše komplekse, kao takvi jesu naša spoticanja i prilike da sagledamo određene delove sebe. Zato su nam i potrebni – da bismo sazrevali, razvijali unutrašnjost ka spoljašnjosti i obrnuto.
Donoseći odluke mi simbolično učimo o smrti, kroz odricanje od svih drugih varijanti koje su bile na raspolaganju, ali otkrivamo i novo rađanje i život.
Iako se većina ljudi tokom života nađe u periodu izgubljenosti, periodu u kojem se ne zna šta se želi (u dvadesetim je to gotovo razvojna faza-istraživanje, ali se može javiti i kasnije iz drugih razloga), pa se i pravac teško određuje, taj period odbijanja životne energije može da bude seme iz kog će se kreirati život. Ukoliko se koristi za introspekciju, povezivanje sa sobom, ulazak u nutrinu kako bi se pronašli odgovori, te da bi se nakon toga krenulo ka njihovoj realizaciji, ovaj mračni period izrodiće novi ciklus života.
Pretpostavljam iz dobrih namera, kao što je pojednostavljivanje kompleksnosti određenih psiholoških tema radi lakšeg razumevanja, ponekad se previše simplifikuju i kao takve gube svoju realnu upotrebu za onoga ko čita. Danas ljudi kažu da žele da rade na svojoj Senci, što je pohvalno, ali da li shvataju da je to dug proces? Bavljenje Senkom uključuje da prihvatimo svoje povrede, sagledamo ih i vidimo sebe kako smo se iz tih povreda ponašali onako kako su se ponašali prema nama; da naša odigravanja (acting out) su odraz naših povreda, i da, kada svesno mislimo da biramo drugačiji put, mi odlazimo u drugu krajnost, a u Senci ostaje ono od čega se beži, no pronađe svoj put u realnosti.
Drugo, postoji onaj deo u kom se zagovara da naša Senka čuva naše talente, potencijale, riznica je naše kreativnosti i tako dalje. Što jeste tačno, ništa nije izgubljeno, možda je samo potisnuto. Međutim, u kontekstu ove priče o odgovornosti i odlukama vs življenju u fantaziji, postoje oni koji se zanose i veruju da u njima čuči neprepoznati genije, ili da nose neki vanvremenski talent koji je samo potrebno da se otkrije.
Ono što je stvarnija verzija za većinu ljudi jeste da se otkrije da postoji određeni talent za, na primer, ples, ali je na nivou potencijala, isto kao i da je otkriven sa 6-7 godina. Drugim rečima, bez obzira na potencijal, pa hajde i na genijalnost, oni se ne otkrivaju kao gotovi proizvodi, u svom punom sjaju, već je potrebno da se dalje razvijaju, da se vežba, uči, neguje, istrajava. Iza svakog genija, iza svakog umetnika, vrsnog sportiste stoje sati i sati učenja, rada, pogrešaka, žrtvovanja…
Za kraj, fantazija ima svoju cenu, uglavnom je to neproživljen život. Sačuvati zdravu detinju radoznalost i radost je jedno, ali živeti bez preuzimanja odgovornosti je nezreo život koji ostaje uskraćen za pokušaje da se otelovi, da se dođe do isceljenja, do svesnosti, integracija, viših emocija, zrele ljubavi, pa i iskustva mističnosti života – što je onda stvarna punoća života.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobrodošli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment