Stokholmski sindrom

Švedski psihijatar i kriminolog Nils Beerot prvi je stručnjak koji je upotrebio ovaj naziv, nakon jedne neuspešne pljačke banke u Stokholmu, koja se dogodila 1973. godine. Nekoliko osoba držane su kao taoci 6 dana. Posle njihovog oslobađanja, stručnjaci su primetili ponašanje koje nije bilo uobičajeno. Žene su odbile da svedoče protiv osoba koje su ih otele i držale kao taoce, a tokom dalje istrage one su ih branile kako otmičari ne bi bili krivično gonjeni.

Stokholmski sindrom u psihologiji definiše se kao zbližavanje ili razvoj specifične veze uz kontradiktorno razvijanje poverenja između žrtve (taoca) i agresora (otmičara); dovodi do patološke identifikacije žrtve sa agresorom. U osnovi teorije nastanka Stokholmskog sindroma spada da se pokreće instinkt za opstankom zbog koga žrtva želi da se zbliži sa otmičarom. Ovaj naziv se upotrebljava u svim relacijama gde žrtva razvija odnos sa zlostavljačem u kom postoji patološko zbližavanje kao posledica preživljavanja.

Kada pogledamo današnje odnose i kada se oni sagledavaju kroz praksu, pitanje se samo nameće boluju li moderni odnosi od Stokholmskog sindroma? Da li je u pitanju uverenje koje se negde duboko useklo u čoveka da ljubav mora da boli, da za nju moramo da se borimo? Zašto se tako teško primećuju zlostavljačka ponašanja i kako to da je današnje lično vrednovanje toliko nisko, te se zarad neke ljubavi trpe ozbiljne, pre svega, psihološke, emotivne, fizičke, seksualne, pa onda i ekonomske, duhovne torture.

Intima je danas na prodaju, što traumatičniju priču imate veće su vam šanse da upadnete u tv program, koji se podrugljivo svakoj inteligenciji, naziva kulturno-zabavni program. Ljudi se skandalizuju na par dana, sve dok ne izađe nova priča, još gora, još traumatičnija. Prag šokiranosti se smanjuje, pa ljudske sudbine koje su ravne horor pričama, drže pažnju tek po nekoliko dana.

Adaptacija na ljudske strahote, vodi nas u emotivnu slepoću, šta je onda jedna prevara, jedna laž, sporadično vređanje, kad ima i goreg – unutrašnji alarmi i instinkti se ne bude. Gde smo nestali unutar nas samih?

Turske serije žive svoju popularnost na emotivnim povredama, na fantazijama da će doći neko ko će nas spasiti, izbaviti iz zla. Ozbiljnih rasprava na taboo teme nema nigde, a i internet je postao grotlo u kom, ako niste u određenim temama teško da možete da prepoznate ko je stručnjak, a ko je umislio da nešto zna.

U društvima u kojima se nasilje normalizuje stokholmski sindrom nije poremećaj već, nažalost, prirodna reakcija zaštite i preživljavanja

Teško je vraćati se u prošlost i razmotavati odnose koji su nam duboko ranili srce i dušu, učini da se osećamo nedostojni ljubavi ili smo iz takvih odnosa, iskrojili uverenja da je ljubav neka silna patnja. Ali, to je put unazad koji nas kasnije vodi ka stvarnoj ljubavi ka sebi iz koje dajemo priliku da, uz ozbiljan rad na odučavanju patoloških uverenja, izaberemo kasnije odnose čija osnova ima potencijal da se zasniva na ljubavi i uzajamnom poštovanju bića.

Rešenje nemam niti nudim, tek možda za početak, da ugasimo tv, ne klikćemo na skandalozne naslove, ne hranimo sebe otrovom, niti povećavamo vidljivost sadržajima koji nam potkopavaju zdrav razum.

Ukoliko želite da zakažete online (Skype) psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.

Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu. Dobrodošli.