Naši životi prožeti su raznim nadanjima i željama. Na željama aktivno radimo, dok iz nade verujemo da će naše želje biti ostvarene, iako smo mi ograničeni u njihovim ostvarenjima. Nada je osećanje koje se vezuje za buduće ostvarenje želje za koju se veruje da ispunjenje nije u domenu pojedinca. Stoga, dok iz želje zauzimamo aktivnu poziciju i učesnika u životu, nada predstavlja pasivnu poziciju.
Nada je važna i omogućava prevazilaženje raznih frustracija prilikom neostvarivanja onoga što nam je bitno, ona čuva naše mentalno blagostanje i drži osobu prizemljenu da nije svemoguća, da postoje ograničenja koje prevazilaze njene mogućnosti, ali i opciju da se od želje ne mora u celosti odustati.
Ipak, nada može da ima i svoje neadekvatnosti. Ako osoba ne radi ništa na ostvarenju svojih želja, iako objektivno postoji mnogo toga što bi mogla da učini, samo nadanje, prelazi u izbegavanje da se preuzmu odgovornosti i potrebne akcije da se kreira ono što se želi. Ona je i neadekvatna kada osoba i dalje održava nadu i pored evidentnih dokaza u neostvarivost želje. Takvu nadu zovemo lažnom nadom. Ona tada govori o izostanku prihvatanja realnosti. Kada osoba izbegava, poriče i negira svaku naznaku da ishod može biti drugačiji od željenog, nije spremna da prilagodi svoja viđenja, niti želi da preispita druge moguće ishode, tada nada nije konstruktivna.
U ovom delu o nadi, često dolazimo do raznih priča. Ljudi vole čudotvorna dešavanja, odnosno kada nešto sa minimalnim ishodom za ostvarenje, ipak postane deo stvarnosti, tada smo skloni da takve pojave nazivamo čudima.
Brojna istraživanja pokazuju koliko je nada bitna. Za mnoge opake bolesti upravo nada predstavlja jedan od značajnih faktora koji vode ka ozdravljenju. Želja za životom i aktivno preduzimanje koraka, bitno povećava šanse za izlečenje.
Gajiti nadu bez poricanja realnosti je ono što bi napravilo razliku u odnosu na lažnu nadu.
Kada naše nade koje su bazirane na izvesnim očekivanjima ne budu ispunjene, tada bivamo razočarani, dok njihovo ispunjenje nas vodi u osećaj zahvalnosti.
U našem jeziku postoji izreka da nada poslednja umire. Što je, zapravo, tačno. Kada se čovek nađe u okolnostima koja izmiču njegovoj mogućnosti da utiče na ishod, kao što su razne tragedije, jedino što ostaje da bi se sačuvao svoj identitet jeste nada. Ukoliko se ona izmakne, javlja je očaj, kao prvi znak gubitka nade. Ako se nada ne povrati kroz vreme, nastupa ravnodušnost.
Beznađe predstavlja gubitak identiteta, čovek je tada sklon da odustaje od sebe i života u kom nije omogućen da se ostvari kroz svoje želje i vrednosti.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment