Ono što mi psiholozi često ističemo jeste da je jedno razumeti, a drugo pravdati, a rad sa traumama podrazumeva upravo slušanje niza opravdanja koja je osoba tokom vremena našla za svoje zlostavljače ili za nasilje i traume koje su preživeli ili preživljavaju.
Generalno, ljudima je teško da razumeju kako neko može da nalazi izgovore za ponašanja koja su (samo)destruktivna. Pogotovo ako je to ponašanje koje osoba trpi od strane partnera ili, recimo, prijatelja. Međutim, kada se roditelj/i ponašanju destruktivno ka svojoj deci, većina ljudi će i sami naći izgovore. Ono što najviše nailazi na osudu je incest – seksualno zlostavljanje deteta. Kod fizičkog zlostavljanja situacija već postaje klimavija. Počinju da se mere povrede i upoređuju srazmere, posledice, šta je deo vaspitne mere, a šta ne. A kad dođemo do psihološkog i emotivnog, tu je situacija blago poražavajuća. Komentari ispod novinskih članaka mnogo govore o našoj kolektivnoj svesnosti i kako kao društvo vidimo nasilje koje se oko nas dešava.
No, kult oca, a pogotovo majke je toliko izražen da već u startu kroz samu ulogu roditelja dobija se mnogo privilegija i opravdanja, jer biti roditelj to nije lako.
Kada smo deca, mi nemamo uvide kako žive ostale porodice. Mislimo da tako kako se prema nama ponašaju naši roditelji da je to univerzalno ponašanje. Odnosno da je ista situacija i u ostalim porodicama. Bez drugih primera, dete lako izvodi zaključak – ako je roditelj ljut, besan na mene, ako me vređa, ako me ponižava, ako dobijam batine, to je zato što sam zaslužio, to je zato što nisam dobar/dobra. Neki, kao strategiju preživljavanja, odluče da do kraja igraju ulogu lošeg bića, jer vremenom šta god da urade ne smiruje nasilje ka njima. Nasilje postane njihov identitet, a traume se duboko potisnu. Tako uglavnom nastaju antisocijalni poremećaji ličnosti. Zatvor je prepun ljudi sa dubokim traumama.
No, u većini slučajeva, deca nalaze i neke druge strategije kako da prežive. Jedno od tih je pravdanje. Pravdanje difunkcionalnog porodičnog sistema je u svojoj suštini strategija preživljavanja. I baš zbog toga vrlo važna u samom radu. Deca su ta koja će pravdanjem i prebacivanje odgovornosti na sebe prihvatiti bez obzira što im ni u najluđem snu ne pripada. I onda kao odrasle osobe, nastaviće da preuzimaju odgovornosti koje im ne pripradaju, sve dok se ne razreše odgovornosti koju i dalje nose, a za koju nisu bili odgovorni. Tek vraćanjem odgovornosti u ruke onima koji jesu bili i prestanu da ih pravdaju, mogu da skinu teret sa svojih leđa. Možda zaista ti odrasli nisu znali bolje, možda su zaista imali teške živote, ali ako ne zna odrasla osoba, kako onda može da zna dete. Odrasli su ti koji imaju razne opcije i njihovo je da traže rešenja, dete zavisi od njih i ako nema ni ljubavi ni milosti, jedina opcija mu je da vidi kako će da preživi – pravdanje i preuzimanje odgovornosti je ponekad jedini način.
Međutim, šta ako roditelj pravda, na primer, svoj ostanak u nasilnom braku detetu koje ga poziva na preuzimanje odgovornosti, što je zbog te odluke i samo bilo izloženo nasilju. Tu sad dolazimo do momenta gde možemo razumeti, ali ne i opravdati, jer dete nije u poziciji da donosi odrasle odluke. Naravno da je deo ove priče transgeneracijsko prenošenje obrazaca ponašanja, iracionalnih uverenja, trauma i td. Da bi kao odrasla osoba mogla da nastavi život dalje od traume, osoba može da razume pravdanje, ali ne i da to pravdanje sebi pravda i uzima ga kao legitimno. To je i jedan od načina da se prekine transgeneracijska trauma – adresirati odgovornost tamo gde joj je mesto. Ovde je jednako važno i da li roditelj preuzima korake i da li je preuzeo odgovornost tipa razvod ili bar napuštanje nasilnog partnera. Iako ne umanjuje štetu, daje nešto više dodatnog prostora za oporavak i jednoj i drugoj strani. Naravno, opcija je i da ne razumeju, niti su u obavezi da shvate svoje roditelje i njihove odluke, jer su njima neprihvatljive i nepojmljive.
Sagledavanje prenošenja transgeneracijskih trauma nije u okrivljavanju, jer na taj način ili smo svi krivi ili niko nije kriv. Krivicu možemo da prenosimo, metaforično rečeno, do Adama i Eve. Svrha je da kroz traganje vezanog za odgovornost naših porodica i predaka, iniciramo se za promenu na više nivoe svesti – što možemo jedino oslobađanjem od traumatičnih iskustava i nasleđa.
Što vodi priču dalje, odnosno da je opravdavanje jednako strategija preživljavanja kada nasilje dolazi i on nekih drugih važnih osoba u životu osobe, na primer, partnera. Ako će pravdanje osobi omogućiti da pregura dan, naravno da neće preispitivati njegovu logičnost. Ono ima svoju funkciju – preživeti, i dokle god taj posao izvršava, osoba će ga se držati. Zato tu postoji kvaka 22 ako je osoba i dalje u situaciji nasilja ili traume. Pravdanje joj omogućava da preživi, a dok ne ukloni pravdanje, ne može da sagleda realno sliku.
Kada odrasla okolina osuđuje njeno pravdanje, a to se često dešava, osoba počinje ponekad i sama da prestaje da priča o nasilju ili traumi koju proživljava, zatvara se i na taj način uskraćuje sebi bilo kakvu podršku. Iz tog razloga je važno da razumemo čemu pravdanje služi, ma koliko ga je ponekad teško razumeti i slušati.
U terapiji, često se dešava da razuveravanjem jednog opravdanja, klijenti upotrebe neko drugo, pa treće. Ponekad ta opravdanja mogu biti zaista nelogična. Toliko važno je imati u tim situacijama strpljenja i empatije za želju da drugu stranu opravdaju i pustiti ih da iznesu svaki sud koji postoji bez obzira koliko nekad besmisleno zvučao. Svakako da je sam dolazak na terapiju, istrajavanje da se u njoj ostane i spozna problematika je već veliki korak. Dakle, bez obzira na iskustvo i povrede, opravdanja su brana koju osobu čuva od one najbolnije istine, a to je da se suoče sa realnim srazmerama i posledicama traume, po sebe, po druge, koje su najbliži učinili. Da tu nije bilo ili je bilo vrlo malo ljubavi, podrške, razumevanja, empatije i istinske brige za njih. Pravdanje ih štiti od bolnih emocija koje su potiskivane godinama, od ljutnje, tuge, besa, osećaja usamljenosti, besmislenosti, bezvrednosti, nepravde… jer oni koji su trebali jednako da uzimaju u obzir i da vode računa o njihovim emocijama, brinuli su isključivo o sebi i svojim. Zato je važno dopustiti im da dođu do kraja sa svojim opravdanjima i dopustiti im da ih naglas čuju. Obrađivanje segmenta pravdanja, dopušta osobi da se kreće ka realnom sagledavanju situacije.
Dakle, poenta ovog teksta je da razumemo pravdanje kao strategiju koja služi preživljavanju, naročito kod dece i kao zaklon od mnogih neprijatnih emocija koja se nalaze unutar njih, a ne kao izgovor u odraslom dobu. Svako od vas će to moći u nekoj svojoj meri, naspram svoje situacije. No, ne može se osporiti kompleksnost teme, jer uključuje mnoge faktore. Svaki čovek i svaka priča je za sebe. Svakako, sam psihoterapijski rad i seting, je drugačiji od onog koji nudi spoljašnji svet.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment