Kroz rad sam shvatila da u ovom momentu postoje ljudi koji su gotovo adiktivno u temi oko narcizma. Ono što ih najčešće muči jeste da odrede da li je neko narcisoidan ili ne, ili da li ima narcisoidni poremećaj ličnosti. Sasvim je jasno zašto ovako nešto nije lako definisati i odrediti. Pokušaću u ovom tekstu da približim i objasnim zašto.
Termin toksičnosti, koji se takođe često koristi donosi nedoumice. Dosta se odomaćio, ali važno je da znate da on nema podršku u stručnim psihološkim terminima (jednako to važi i za termin Empata – osoba koja je empatična). Ipak, pod njim se podrazumeva da osoba ima izvesne obrasce ponašanja koja su povređujuća za druge i/ili sebe.
Svako od nas ima svoje bolje i lošije dane, kao i životne periode. I svako od nas je bio (više ili manje) toksična osoba za nekog drugog, u nekom momentu života. Svako od nas je bar jednom manipulisao, ali nas to ne čini manipulatorima. Svako od nas ima izvestan stepen toksičnosti u sebi. Znači, sam termin moramo da posmatramo kroz kontinuum. Svoju toksičnost po sebe i/ili druge ljude otpuštamo radom na sebi, odnosno tako što svoje izvesne obrasce ponašanja preispitujemo, osvešćujemo i menjamo. Sama toksičnost nije uklesana u kamen i na njoj se može raditi.
Dakle, problematika nastaje kada neko nema nikakav uvid u svoje ponašanje, emocije, ne želi da preuzme odgovornost, niti dozvoljava da isto bude dovedeno u pitanje. U polje toksičnih odnosa i toksičnih ljudi ulazimo kada pričamo o osobama koje neistine, manipulacije, kontrolu koriste kao ponavljajuće, permanentne obrasce ponašanja.
Isto tako, vrlo je važno da i sam pojam narcizma posmatramo kroz kontinuum. Krećemo od zdravog narcizma, jasne slike o sebi koju manifestujemo kroz svoje samopouzdanje. Ipak, svako od nas može u većoj ili manjoj meri da poseduje neku od narcisoidnih odlika. Što su kod nekog izraženije i što ih ima više, to ga približava terminu narcisoidne, a samim tim i toksičnije osobe. Na kraju tog kontinuuma nalazi se Narcisoidni poremećaj ličnosti (u nastavku NPL).
NPL nije psihološko oboljenje, već psihološki poremećaji ličnosti. Međutim, u nekim slučajevima ovo može biti udruženo. Psihoza (stanje u kom dolazi do cepanja od realnosti) spada u psihološko (duševno) oboljenje. Osobe koje imaju NPL nisu deluzivne, nemaju halucinacije, ali imaju iskrivljenu realnu sliku o sebi, o svojoj ličnosti. Narcisoidni poremećaj ličnosti karakteriše uvećano osećanje samouvažavanja i posebnosti (“zaljubljenost u samog sebe”). Vrednost sopstvene ličnosti se nerealno naglašava uz izraženu egocentričnost. Česte su fantazije o velikom uspehu, sposobnostima, moćima, velikoj inteligenciji, superiornosti, lepoti ili idealizovanoj ljubavi. Ove grandomanije imaju za cilj da popune i zamene realnost i ambicije koje se ne ostvaruju. Dodala bih da se narcisoidne odlike mogu sresti i kod drugih psiholoških poremećaja, a ne samo kod NPL.
Narcisoidni poremećaj ličnosti je češći kod muškaraca nego kod žena. Rasprostranjenost ovog poremećaja je 6.2 %. Kao i većina poremećaja ličnosti, i NPL obično se smanjuje u intezitetu sa godinama i mnogi ljudi gotovo i da ne doživljavaju najekstremnije simptome kada su u 40-im i 50-im godinama.
Prema DSM-IV, odlike NPL su:
- prenaglašeni doživljaj sopstvene važnosti koji može narasti čak do osećaja grandioznosti, te precenjivanje svojih sposobnosti koje su objektivno gledano prosečne
- preokupiranost fantazijama o neograničenom uspehu, snazi, brilijantnosti, lepoti, idealnoj ljubavi i td.
- nisko primarno samopouzdanje i samopoštovanje koje se prikriva samokonstruiranom idealnom slikom o sebi
- arogancija i sklonost ka ponižavanju drugih ljudi u svrhu uzdizanja samog sebe
- zbog osećaja posebnosti smatraju da za njih ne vrede ni društvena, ni bilo koja druga pravila; traže i očekuju poseban tretman.
- misle da ih niko ne može razumeti osim posebnih ljudi (posebno inteligentni, posebno obrazovani… jer samo takvi su im “ravni”)
- nedostatak empatije
- nesposobnost da vole i doživljavaju duboka osećanja
- preosetljivost na kritiku (iz čega proizilaze napadi tzv. narcisoidnog besa)
- hronična zavist (ove osobe hronično zavide drugima na svemu i svačemu, ali gaje uverenje i da drugi zavide njima: na lepoti, uspešnosti i td.)
- hronično laganje
- sklonost ka manipulaciji i težnja ka uspostavljanju moći nad drugima (metode manipulacije: laganje, varanje, poricanje, izvrtanje istine, ignorisanje, glumljenje uvređenosti, plašenje, pretnje, ucene, razne kombinacije navedenog, itd.)
- instrumentalizacija seksualnosti (svođenje odnosa na fizički kontakt, bez pravih emocija)
- seksualni promiskuitet
- brze promene raspoloženja, čest osećaj dosade i unutrašnje praznine
- glad za emotivnom stimulacijom (pati od osećaja dosade)
- dominacija generalnog osećaja nezadovoljstva / pesimizam
- mržnja i osvetoljubivost
- nepreuzimanje odgovornosti za svoje postupke
- projekcija – prebacivanje krivice kao i loših osobina na druge
- crno-belo mišljenje
Kada pogledamo koje su to sve odlike narcisoidnog poremećaja ličnosti jasno je zašto ova priča postaje komplikovana i jasno je da je za tako nešto potrebna stručna osoba. Potrebni su psihološki testovi, kao i lični susret sa osobom, te sproveden intervju da bi se osoba mogla dijagnostikovati. Poremećaje ličnosti kao što je narcisoidni poremećaj ličnosti obično dijagnostikuje specijalista za mentalno zdravlje, psihijatar ili psiholog. Lekari opšte prakse nisu specijalizovani da dijagnostikuju ovaj poremećaj.
Iako deluje da je ovaj poremećaj u porastu, pri čemu možemo da nađemo dovoljno razloga koji bi išli u prilog ovoj tezi, ne znači da svako ko se prema nama poneo sa nešto više arogancije je automatski narcis.
Takođe, odlike koje karakteristišu ovaj poremećaj društvo često visoko vrednuje, odnosno poželjno je da u pojedinim sferama imate neke od ovih odlika, jer bi vam to moglo doneti razne benefite. Iz tog razloga, mnogi ljudi teže da se predstave kao da ih poseduju. Nažalost, smatram da je to jedan ozbiljan problem po same te ljude, jer ako na duge staze bivate ono što suštinski niste, gubite svoju autentičnost, a to najverovatnije vodi ka narušavanju mentalnog zdravlja i blagostanja i jednom vrlo površnom i nezadovoljnom životu.
Da li su imali traumatično detinjstvo/iskustvo? Većina stručnjaka zagovara biopsihosocijalni model, odnosno smatra se da se uzrok mora potražiti u celokupnoj životnoj istoriji osobe. Najverovatnije uzrok je u spletu bioloških i genetskih faktora, zatim socijalnih (način na koji je osoba u ranom detinjstvu uspostavljala svoje prve relacije sa roditeljima i sa drugom decom) i psiholoških (temperament koji je oblikovan sredinom u kojoj je osoba odrastala, kao i naučeni mehanizmi). Zvuči razumna ideja da je narcisoidnost zapravo odbrambeni mehanizam nastao u detinjstvu, ali je taj odbrambeni mehanizam rigidan, vrlo nefleksibilan i maladaptivan. Sam Vaknin kaže da je NPL adaptacija na okolnosti i strategija preživljavanja i kao takvo visoko poželjno u određenim okolnostima. Ono što on zaključuje, a to je da su oni na ranom uzrastu doneli odluku da je za preživljavanje bolje biti zlostavljač, nego žrtva. Ipak, nije dovoljan samo jedan faktor za nastanak poremećaja, već kompleksno, isprepletano delovanje raznih faktora.
Da li narcisoidne osobe umeju da vole i da li imaju empatiju? Da bismo umeli da volimo potrebna nam je empatija, razmena i dubina emocija, kao i prihvatanje stvarnosti i drugog kakav jeste, a njihove česte fantazije o veličini ih ometaju da vide stvarnost kakva jeste. Što se tiče empatije, narcisoidne i psihopatske strukture ličnosti ne poseduju empatiju. Po novijim mišljenjima to nije krajnje tačno. Oni poseduju sposobnost empatije, odnosno poseduju tzv. hladnu, kognitivnu empatiju. Ovakva empatija je samo na kognitivnom nivou, bez emocionalne komponente (DSM-V). Upravo zahvaljujući ovakvoj empatiji, odlično mogu da prepoznaju koja su ranjiva mesta kod drugih ljudi, a zbog nedostatka emocionalne komponente, mogu da nanose štetu bez osećaja krivice.
Sve u svemu, ako već na početku odnosa osećate da nešto nije kako treba, previše dobro da bi bilo istinito (love bombing), ili često ste zbunjeni, anksiozni, pomalo paranoični (ne paranoidni), ne bi bilo loše da usporite odnos i vidite šta se zapravo dešava. Ne znači da treba odmah da prekinete relaciju, ali svakako ne bi bilo loše da usporite, oslušnete sebe i realno sagledate šta se dešava. S druge strane, možda osoba nije toksična, nego jednostavno ne postoji dovoljno međusobne kompatibilnosti, različiti su pogledi na svet da bi se odnos dalje razvijao.
Na kraju krajeva, zašto bi nam bila potrebna dijagnoza kao opravdanje da bi se udaljili od nekog i da bi sebi rekli: „Meni ovo ne odgovara.“.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 