Upozorenje pre čitanja
Ovaj tekst je proistekao iz potrebe da se razbiju pojedine predrasude o samopovređivanju kao i da se ponude objašnjenja iz psihološkog ugla u cilju boljeg razumevanja i pružanja uvida u ovo ponašanje. Ukoliko smatrate da bi vas čitanje ovog teksta moglo podstaći da povredite sebe, molim vas da ga čitate u prisustvu druge osobe ili pronađete drugi način da smanjite rizik od samopovređivanja.
Samopovređivanje je jedna vrlo opširna tema, ali i, ako mogu tako da kažem, vrlo opširno ponašanje. Zapravo, svaka aktivnost koju činimo protiv sebe bi, na neki način, mogla da se podvede pod samopovređivanje. Posmatrajući stvari na taj način, nema osobe koja se nije u nekom momentu svog života samopovredila ili to čini i dalje, svesno ili nesvesno. Ostajući u nekom toksičnom odnosu isto bi mogli da nazovemo samopovređivanje. Iako znamo da neko nije dobar po nas, uporno istrajavajući u takvom odnosu, činimo štetu sebi. Pa zar to nije samopovređivanje? I možemo da se sakrijemo iza svoje ljubavi prema toj osobi, ali gde je tu ljubav prema nama samima. Ili, alkohol, droga, cigarete. Sve je to protiv nas i našeg zdravlja. Svejedno mnogi istrajavaju u svojoj zavisnosti. Zašto ovo govorim? Pa upravo da bih dala neku startnu tačku koju svako od nas može da pronađe u svom životu, neko svoje ponašanje koje nije najbolji način suočavanja sa stresom, emocijama, životom i protiv nas je, pa opet ne odustajemo od toga. I jeste lako reći, „prestani sa tim“, ali nije jednostavno učiniti.
U samopovređivanje spada: gašenje cigareta po telu, češanje do krvi, udaranje glavom o zid, čupanje kose, bušenje, štipanje, bockanje i seckanje po telu nanoseći rane žiletima, iglama, noževima i raznim drugim predmetima… Cilj je da osoba unutrašnju uznemirenost, anksioznost, patnju, tugu, bes, očaj ili osećaj unutrašnje praznine prekine fizičkim bolom i na taj način oseti olakšanje. Upravo zbog tog olakšanja koje osoba oseti u momentu „puštanja krvi“ samopovređivanje prelazi u adiktivno (zavisničko) ponašanje i vremenom se stvara craving, odnosno žudnja da se samopovredi. Dakle, osobe koje se samopovređuju jasno shvataju da to nije dobro za njihovo telo, ali ne znaju kako da se nose sa onim što je unutar njih.
Kod ljudi se često javljaju razna osećanja kada se ova tema spomene, i često se plaše da pričaju o tome sa osobama koje se samopovređuju, jer misle da im priča može biti okidač. Pre svega, ako vam se neko poverio da se samopovređuje, to znači da ima veliko poverenje u vas i da vas smatra bliskom osobom. Drugo, sama priča o tome drugoj strani može biti vrlo rasterećujuća. I treće, ne možete je vi samom pričom „gurnuti“ u to ponašanje. Uostalom, dovoljno je samo da je slušate, ne morate ništa reći. Dovoljna je podrška u vidu zagrljaja i prihvatanja. Ono što je važno a to je da imaju prostora i osobu sa kojom mogu da popričaju na ovu temu, sa nekim ko ih neće osuđivati. Nije lako živeti u društvu koje smatra da je bolje da se ovakvim temama ne priča mnogo. Možemo mi da zatvaramo oči, ali to ne znači da će problem nestati. Ljudi često osuđuju ovo ponašanje iz neznanja, jer i ovde, kao i kod nekih drugih psiholoških tema postoje predrasude. Evo dve koje sam najčešće čula.
Jedna je da se samopovređivanje povezuje sa skretanjem pažnje na sebe. Iako prvo samopovređivanje može da se javi kod dece, ono se najčešće javlja u adolescentskom dobu. Svi znamo da je to vrlo buran period svake osobe, prvenstveno zbog promene u hormonalnom statusu organizma. I, čini se da zbog toga, okolina tada reaguje na samopovređivanje kao svojevrstan bunt i želju za pažnjom. Međutim, osobe sa kojima sam radila, često su vešto prikrivale svoje ožiljke i rane, a samopovrede su činile u tajnosti i nije im bilo lako da pričaju o tome. Zapravo, psihološka ordinacija može da bude prvo mesto gde su o tome sa nekim popričali i to neretko tek nakon što su zaista stekli poverenje u svog psihologa/psihoterapeuta/psihijatra.
Takođe, samopovređivanje ljudi često dovode u direktnu vezu sa suicidom. Ne mora biti. Osoba može da se samopovređuje bez žele i namere da okonča svoj život. I ne samo to, samopovređivanje može biti na neki način strategija koju je osoba usvojila kako bi nastavila da funkcioniše kroz život. Samopovređivanje vide kao način da preuzmu kontrolu nad svojim životom. Kao što sam već rekla, cilj samopovređivanja je u olakšanju od neprijatnih emocija koje osoba oseća unutar sebe, jer nije naučila da ih prevazilazi na adekvatne načine. No, to ne znači da povrede ne treba shvatiti ozbiljno. Niti dubina rane ima veze sa količinom patnje unutar osobe. Ukoliko ste primetili da se neko vama blizak samopovređuje, molim vas imajte na umu da vikanje i drama ne pomažu. Takođe, ne zatvarajte ni oči pred problemom, jer to nije neka trenutna „faza“. Priđite na miran način i hladne glave, ne osuđujte nego slušajte i pokušajte da razumete.
Samopovređivanje ima razne svoje oblike, pa ponekad ljudi svoja ponašanja ne vide kao odraz samopovređivanja. Pirsinzi i tetovaže zaokupljaju pažnju stručnjaka naročito što postaju sve više društveno i estetski prihvatljiviji i postavlja se pitanje da li se mogu posmatrati kao vidovi samopovređivanja, koji ostaju neprepoznati. A upravo u samoj estetici ljudi mogu videti rešenje, jer ih ne moraju skrivati kao što je to slučaj kod ožiljaka. Drugo, ukoliko to rade profesionalci, samopovređivanje se obavlja u sterilisanom i kontrolisanom okruženju. No, ovo bi se moglo nazvati luksuznim samopovređivanjem zbog cene pa, bar kod nas, mali broj ljudi to može sebi da omogući. Kako god, bilo koji vid samopovređivanja nije rešenje, jer to znači da je osoba i dalje u patnji, te takođe priča o tattoo/piercing healing-u na koje sam nailazila ne nalaze podršku u psihologiji. U oba slučaja u telu se ispušta endorfin (hormon sreće) i adrenalin, koji pružanju rasterećenje, ali jednako tako osoba se može „navući“ na osećaj koji endorfin stvara, što dalje vodi ka adiktivnom ponašanju. Ipak, šta je ovde problematično. Ako pričamo o samopovređivanju, kako ono može da uključuje još jednu osobu i zapravo ta druga osoba nanosi bol. Poenta samopovređivanja je u doživljaju bola, a osoba donosi sama odluku da se njena koža povređuje. Te ovakvo pitanje zapravo vidim kao stvar tehnikalije. Istražujući dalje, jednako problematično može biti i odlaženje na akupunkturu (mada ona nije toliko rasprostranjena kod nas). Tu imamo momenat kratkog bola u nizovima, pri čemu se oslobađa endorfin. Činjenica je da se napolju daleko više bave ovom problematikom, i svašta se uzima u razmatranje. No, moj stav je da će osoba teško započeti sa samopovređivanjem putem pirsinga/tetoviranja/akupunkturom ili nečim sličnim. Osoba najverovatnije već ima u svojoj istoriji iskustvo sa samopovređivanjem. I naravno ne znači da ako imate probušene uši, par pirsinga i/ili par tetovaža da se samopovređujete. Ali, ukoliko nakon stresnih životnih situacija, emotivnih kovitlaca ili osećanja unutrašnje praznine imate potrebu da uradite nešto na svom telu prevashodno da biste osetili bol i osećaj da ste živi, možda bi bilo bolje da razmislite sledeći put o istom. Dakle, tetoviranje i pirsing obično se ne smatraju samopovređivanjem, osim ako se ne rade s namerom nanošenja fizičkog bola radi psihološkog rasterećenja.
Tehnologija napreduje svakim danom. Danas je gotovo nemoguće zamisliti da neka mlada osoba nema pametan telefon koji joj je uvek pri ruci. Postoji aplikacija Calm Harm, besplatna je i dostupna na Google Play. Jednostavno se koristi, brzo se uhodate, ali ono što je možda jedina začkoljica koju treba da spomenem, jeste da morate poznavati engleski jezik. Daje pregršt ideja kako da usmerite svoju pažnju na nešto drugo i na taj način pobedite trenutni craving za samopovređivanjem.
Aplikacija nije rešenje problema, ali jeste vid virtuelne podrške koja je besplatna i stoji vam na raspolaganju u vašem telefonu.
Čovek uči da voli sebe ceo život. Neki ljudi su dobili valjane temelje u detinjstvu, te se kroz život nadograđuju, a neki nažalost nisu, pa moraju da uče od prvih koraka. Ipak, važno je da znate da kao što u životu možemo da postepeno zavolimo nekog ko nam je u prvi mah potpuni stranac, sa svim njegovim vrlinama i manama tako možemo da naučimo da volimo i sebe. Traži vreme, traži suočavanje sa svojim nerazrešenim traumama, patnjama i bolom, ali itekako je moguće. Iako zaceljenje psiholoških rana traži svoje vreme, to je jednako moguće kao što zacele i rane na našem telu. Ponekad ostanu ožiljci, ali oni su tu da nas podsete da smo izvojevali neke svoje lične bitke.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment