Tuga je emocija koja se javlja nakon gubitka osobe ili nečeg značajnog u našem životu. Gubitak ne osećamo samo usled smrti nama emotivno bliske osobe. Gubitak zdravlja, posla, braka usled razvoda, veze usled raskida, gubitak imovine, profesionalnog statusa i td. Sve su to gubici nakon kojih je potrebna faza tugovanja i oporavka. Ali, nije svaki gubitak jednako važan za nas, samim tim, i proces tugovanja, kao i oporavka neće biti isti. Neretko, jedan gubitak nosi sa sobom još nekoliko drugih. Na primer, primarni gubitak je smrt supružnika, a propratni gubici mogu biti: celovitost porodice, gubitak osobe od poverenja, osobe s kojom ste delili odgovornost za teške/važne životne odluke, osobe koja je pružala osećaj sigurnosti, materijalnu sigurnost, društveni status, osoba koja je bila intimni i seksualni partner, zaštitnik i td.
Tuga je normalna reakcija na gubitak. Iako je tuga neprijatna emocija, ona je zdrav odgovor naše psihe i duše na gubitak i novonastale promene. Važno je da našu tugu izrazimo i da je prihvatimo, jer samo kroz tugovanje možemo da odbolujemo gubitak i nastavimo sa životom, iako smo izgubili nekog ili nešto što je od velikog značaja u našem životu. Funkcija tuge je da nam omogući da se suočimo sa gubitkom i prihvatimo činjenicu da će naš život od sada pa nadalje biti drugačiji. Upravo zbog toga, važno je da tugu ne potiskujemo i ne odgurujemo od sebe.
Tugovanje je prirodan proces usled gubitka značajne osobe. Ono nema tačno određenu vremensku tačku u kojoj će se okončati; taj period je individualan.
Proces tugovanja obuhvata 5 faza. One su fleksibilne, nije nužno da se odigraju navedenim redosledom, niti je nužno da osoba/porodica prođe kroz sve navedene faze:
Faza poricanje i izolacija-reakcija poricanja realnosti situacije kako bi se izbegle preplavljujuće emocije i šok. Ova faza je u većini slučajeva privremena odbrana u kojoj osoba može delovati smireno, biti fokusirana na dužnosti i obaveze.
Faza bes i ljutnja-kako negiranje i izolacija slabe, dolazi do suočavanja sa realnosti i bola. Ovaj period može biti praćen intenzivnim emocijama, a osećaj ranjivosti može preći u bes. Ponekad se nakon izliva besa može javiti osećaj krivice. Bes može, a i ne mora biti jasno usmeren.
Faza pregovaranja-ova faza često je praćena osećajem krivice, jer naviru misli da se moglo nešto uraditi, što bi dovelo do drugačijeg ishoda. Ovo je faza u kojoj je i dalje na snazi odbrana od gubitka i realnosti koja je još uvek teška da se prihvati.
Faza depresivnosti-normalna reakcija povezana sa gubitkom, emocije kao što su tuga, kajanje preuzimaju dominantan emotivni ton. Takođe, u ovoj fazi je prisutno intimno odvajanje od umrle osobe. Može da ide u dva pravca. Prvi je da osoba strepi da u svom tugovanju nije zapostavila ostale odnose. Drugi se odnosi na prećutne pripreme i intimno odvajanje od značajne osobe da se zauvek oproste.
Faza prihvatanja-u ovoj fazi dominiraju povlačenje i mir. Ovaj period se razlikuje od depresivnosti, jer uključuje postepeno ponovo uključivanje osobe svakodnevni život i relacije. Gubitak počinje da dobija svoje mesto i smisao u iskustvu osobe/porodice.
Irvin Jalom, američki psihijatar, naveo je da proces tugovanja može ponekad da uključuje još jednu fazu, a to je period u kom se osoba po prvi put suočava sa doživljajem vlastite smrtnosti i smrtnosti drugih značajnih ljudi.
Nasuprot tugi nalazi se očaj, emocija koja jednako kao i tuga može biti pokrenuta gubitkom. Iako je vrlo individualno koliko dugo će neko tugovati i zavisi od mnogih faktora, proces tugovanja traje ograničeno vreme i nakon tog perioda osoba nastavlja sa svojim životom. Međutim, očaj može trajati godinama. Neki ljudi očajavaju ceo život. Očajanje je depresivna reakcija i kao takva ne pomaže osobi da preboli gubitak, nego je osoba vezana za ono što je izgubila. Očaj može da bude signal da je proces tugovanja negde zakočen. Dok se kroz tugu osoba suočava sa bolnim faktom da je gubitak konačan, iza očajanja se nalazi neprihvatanje da je do gubitka došlo i osoba ne želi da se suoči sa realnošću. Na primer, neprihvatanje da se razvod desio iako je prošlo nekoliko godina od istog. To neprihvatanje stvara unutrašnji konflikt koji vodi ka unutrašnjoj anksioznosti i napetosti. Osobi očaj izgleda kao prihvatljivije rešenje, od sagledavanja konačnosti i gubitka i da se suoči sa bolom koje to saznanje donosi.
Kada osoba očajava ona često ima katastrofične misli o svojoj budućnosti, sklona je samosažaljenju, često praćeno osećaju besmisla i nemoći. Osećaj besmisla ne potiče od tuge i gubitka, nego od neprihvatanja da je gubitak konačan. Uverenje koje se javlja je da je život potpuno besmislen sa gubitkom. Nemogućnost da vide i prihvate sebe u budućnosti bez onoga što su izgubili, dovodi ih do toga da obesmisle svoj budući život i sebe kao biće nakon bolnog gubitka. I zapravo, ovde možemo da govorimo o svojevrsnoj odluci, koju je osoba donela u času gubitka. „Moj život i ja, od sada pa nadalje, nemamo nikakvog smisla.“ Važno je da se ovo uverenje osvesti, objektivno sagleda i da osoba promeni svoju odluku.
Proces tugovanja može biti dug, težak i bolan, pogotovo ako je osoba izgubila člana porodice za koga je bila veoma emotivno vezana. Pored tuge, mogu biti prisutne i druge emocije bes, krivica, šok, no tuga je i dalje dominantna emocija. Može vam izgledati kao da vas preplavljujući osećaj tuge nikada neće proći. Ipak, imajte na umu ovo je normalna reakcija na gubitak. Pokušajte da prihvatite da se sada tako osećate, jer ste u procesu tugovanja. Sa vama je sve ok. To je ono što proces tugovanja čini teškim – taj kovitlac osećanja i preplavljujući osećaj tuge. Sve je to potrebno da prođete kako biste preboleli gubitak. Iako je period tugovanja individualan, od čoveka do čoveka i zavisi od mnogo faktora, psihologija je ranije verovala da nam je za veće gubitke (što je za svaku osobu individualno) potrebno godinu dana tj. potrebno je da se promene sva četiri godišnja doba, da prođu svi značajni datumi, poput godišnjica, proslava praznika i dr., kako bi ih preboleli. Ipak, proces tugovanja je daleko kompleksniji i to nije pravilo po kom se treba voditi ako se istiniski želi razumeti ljudska duša i psiha.
U svojoj knjizi, Žene koje trče s vukovima, Estes kaže sledeće:
„Godinama su sve vrste klasične psihologije pogrešno smatrale da je tuga proces koji se jednom obavi, po mogućnosti tokom perioda od godinu dana i da smo zatim završili s tim. U suprotnom, sa osobom koja nije u stanju ili nije voljna da to završi tokom propisanog vremena, nešto ozbiljno nije u redu. Mi, međutim, sada znamo ono što su ljudi vekovima instinktivno znali: da se zbog izvesnih boli, ozleda, šteta, zauvek tuguje, pri čemu je tugovanje zbog gubitka deteta usled smrti ili odricanja jedno od najtrajnijih. U studiji dnevnika pisanih tokom mnogo godina, Pol Rozenblat je otkrio da se ljudi mogu oporaviti od najužasnije duševne tuge tokom prve dve-tri godine nakon tragedije, zavisno od sistema podrške i ostalog. Ipak, kasnije, osoba i dalje doživljava periode aktivnog tugovanja. Mada epizode s vremenom postaju sve ređe i kraće, svaka nova donosi podjednako razornu i snažnu tugu kakvu je osoba osetila prvi put. Ovi podaci nam pomažu da shvatimo da je dugotrajna tuga normalna pojava.“ (440 str,; K.P. Estes; Žene koje trče s vukovima, 2018.)
Većinu naših tuga odbolimo, ili prigrlimo i naučimo da živimo sa njima. Ne bole kao pre ili bar ne, većinu vremena. Spakujemo ih u jedno životno iskustvo i nastavimo dalje. Ipak, promene nas. Osveste nam neka nova osećanja i rasprše mnoge iluzije. Proces tugovanja nam pruža mogućnost da toliko toga naučimo o sebi. Ali, i dalje, ne tako retko susrećem se sa ljudima koji su često požurivani od strane svoje okoline da što pre završe proces tugovanja. Očekivanja od drugih ih opterećuju, veruju da sa njima nešto nije kako treba, jer oni nisu sposobni da udovolje njihovim zahtevima.
Proces tugovanja ne mora da bude praćen depresijom. Postoji značajna razlika između tuge i depresije. Depresivne reakcije su signali da je gubitkom osoba delimično izgubila i smisao svog života, što je vodi ka osećaju besmisla i osećaju praznine. Ipak, i ovakva faza u procesu tugovanja nije isključena. Gubitak može biti preteći po lični integritet osobe, te se može javiti osećaj da se smisao života izgubio, ili bar onaj smisao života koji je ranije postojao. Gubitak kilograma, poremećaj sna i pad životne energije je jednako normalna reakcija na gubitak. Depresija se često nepravilno koristi u našem rečniku. Često ljudi kažu da se osećaju depresivno, onda kada su zapravo tužni. S druge strane, mnogi poriču i beže od tuge, jer je vide kao emociju koja vodi u depresiju ili pak gaje uverenje da uvek moraju da budu jaki, a tuga ih čini slabima. Zapravo, vrlo ste jaki ako tugujete, jer to jeste bolan proces! Ne ustručavajte se da plačete kada osetite potrebu. Isplačite tugu.
Jedna od većih zabluda kada je tuga u pitanju je da će ona brže nestati ako je ignorišemo. Ignorisanjem tuge i onoga što nam se dogodilo može samo dodatno da pogorša stvari. Pošto suštinski ne možemo da pobegnemo od sebe, mnogi „ubijaju bol“ tako što se okreću raznim „zadovoljstvima“ i rizičnom ponašanju: psihoaktivnim supstancama, alkoholu, prejedanju, raznim i učestalim seksualnim avanturama. Odnosno, bilo čemu što će im skrenuti misli i odvratiti ih od bola i emocija koje ih prate. Potiskivanjem i ignorisanjem procesa tugovanja može dovesti do javljanja psihosomatskih oboljenja. Sve što potiskujemo negde mora isplivati.
Da bi osoba sagledala svog očaj, potrebno je da se suoči sa svojim psihičkim i duševnim bolom i svojom realnošću, tačnije da se suoči sa tugom koja jeste bolna, jer jedino kroz tugovanje možemo da dođemo do prihvatanja i novog osmišljavanja života uz poštovanje gubitka i promena koje je doneo sa sobom.
Očajanje (kao i potiskivanje i ignorisanje) vodi u takozvano komplikovano tugovanje. Komplikovano tugovanje znači da osoba ne može da se pomiri da se gubitak desio. Dugo je prate intenzivne neprijatne emocije poput straha, besmisla, praznine, besa ili krivice. Misaono i emotivno je konstantno vezana za gubitak. Osoba dugo nije u stanju da se vrati svakodnevnim obavezama i funkcionisanju. Komplikovano tugovanje može vremenom da odvede u depresiju.
Da bi se utvrdilo da li je reč o komplikovanom tugovanju potrebno je stručno lice, upravo zbog same kompleksnosti procesa tugovanja i mnogih individualnih faktorima koji utiču na njega. Ukoliko je reč o komplikovanom tugovanju, potrebna je stručna pomoć (psiholog, psihijatar, psihoterapeut).
U našoj ljudskoj prirodi je da želimo da izbegnemo neprijatna iskustva. No, paradoks života je da upravo kroz proces bola i patnje sazrevamo i razvijamo se kao individue. Stoga, ma koliko da želimo da izbegnemo bol i patnju, to nije dobro rešenje. Važno je da gubitak prigrlimo i prihvatimo kao deo nas i deo našeg životnog puta. I da ne očekujemo od sebe da budemo oni stari, posle iskustava koja nas menjaju. Prihvatiti novu verziju sebe je takođe proces kroz koji prolazimo i traži da odtugujemo staru verziju sebe.
Svako gubitak nosi na svoj način. Čak i kada okolina razume kroz šta prolazite, ne mogu da načine da se osećate bolje. Ono što možete, jeste da dozvolite sebi da osetite sve emocije koje se javljaju i da se ne opirete. Podrška okoline jeste važna. Ako, ipak, osećate da nemate dovoljno podrške u svojoj okolini, ili da vam nije dovoljna ili imate osećaj da ste se zaglavili u nekoj fazi, ne ustručavajte se da potražite pomoć.
I za kraj, ako imate u svojoj okolini nekog ko trenutno tuguje evo nekoliko smernica.
• Prvo, pažljivo slušajte šta vam ta osoba govori. Ne namećite ono što vi mislite da je dobro za nju, bolje pitajte otvoreno „Kako ti mogu pomoći?“
• Emotivno, vrlo malo možemo da uradimo. Ipak, ne potcenjujte snagu i moć aktivnog slušanja, zagrljaja ili jednostavno vašeg ličnog prisustva u tišini i ćutanju. Ljudi često misle da u tim situacijama treba nešto veliko i pametno da kažu. Ne morate, dovoljno je da slušate.
• Izbegavajte rečenice „biće bolje“, „proći će“ „vreme će učiniti svoje“; to povređuje tugujuću osobu, jer joj je SADA teško. Budućnost je nešto što je daleko, a tuga daje doživljaj da nikada neće proći. Osoba ne želi da priča o onome što će biti, nego o tome kako se sada oseća i ono što sada proživljava.
• Često pomoć u vidu donesi-odnesi ili skuvane hrane može biti od velike koristi. Ipak, ne silite je da jede. Ponudite, ali ne forsirajte. Normalno je da ljudi koji tuguju izgube nekoliko kilograma.
I imajte na umu, koliko god vi želeli da osoba što pre bude bolje, tugovanje je proces i traži svoje vreme.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment