Sve što je unutar nas nije za odbacivanje, već traži razumevanje. Svaki deo nas nosi svoju priču koja oblikuje našu stvarnost. Neke priče nas vode ka rastu, a neke su ispunjene strahovima, zbog kojih ostajemo u mestu ili nas vuku ka destrukciji.
Unutar odnosa svaka osoba ima iste potrebe, da bude voljena, poštovana, uvažena, da dobije podršku, pažnju, razumevanje… Bez obzira kako se naši životi odigravali, naše potrebe su univerzalne. Tu nema razlike da li smo muškarac ili žena, sa kog podnevlja, religije, nacionalnosti. Potrebe nas čine istima, ljudskim bićima. To je prostor u kom se spajamo, pronalazimo razumevanje jedni za druge, tu se povezujemo.
Svaki intenzivan strah koji se javi u nekom odnosu, nagoveštava gde imamo povredu, gde jedna potreba nije zadovoljena u detinjstvu, mesto koje tražu našu svesnu pažnju i aktivan rad na razumevanju te potrebe, strategije koje smo razvili da bismo je zadovoljili, ili strategije koje nam služe da bismo se zaštitili od novih povreda.
Važno je da na povredama radimo, jer ulaskom u novi odnos, naš nervni sistem može da nas obaveštava da je nešto slično ponovo u našem životu, a može biti da mi iz povreda projektujemo i ne tumačimo signale u skladu sa trenutnom situacijom. Da bismo znali šta je u pitanju, prvo moramo da naučimo gde je naša Ahilova peta.
Strah od napuštanja
Jedan od strahova koji se može aktivirati ulaskom u novi odnos (ne mora nužno da bude partnerski, može biti i prijateljski, kolegijalni i važi za svaku povredu. One se aktiviraju ulaskom u odnos), jeste intenzivan strah da će osoba biti napuštena. Ukoliko u detinjstvu nije bilo dovoljno fizičke i emocionalne brige, konzistentnosti u relaciji, telo, nervni sistem, podržani nesvesnim uverenjima nastalim u prvim relacijama, može da se alarmira. Iskustvo je izrodilo uverenje da ljubav, briga i povezanost mogu da nestanu svakog časa.
Izostalo je iskustvo sigurnog odnosa na čiju dostupnost osoba može da se osloni kada joj je to potrebno.
Strah od zarobljenosti u odnosu
Osobe koje dolaze iz previše kontrolišućeg porodičnosg sistema, gde nije bilo dovoljno prostora da se bude svoj, autentičan, gde se emocije nisu validirale, i uskraćivale su se opcije i izbori, stvaraju nesvesno uverenje da međuljudski odnosi mogu da ih koštaju njihove slobode. Intimost doživljavaju kao prostor u kom će izgubiti sebe, odnosno aktivirao se strah da bi ponovo mogli da budu kontrolisani.
Potreba koja nije imala prostora da bude zadovoljena je potreba za autonomijom i pravo na svoj izbor.
Strah od konflikta
U onim porodičnim sistemima gde je bilo mnogo besa, a ne zdrave ljutnje, gde se konflikti nisu konstruktivno rešavali i nije bilo reparacije nakon konflikta, osoba razvija nesvesno uverenje da je konflikt prostor razdora, nevoljenja, nepoštovanja, odbacivanja. Prostije, konflikti se ne vide kao deo svakog odnosa koji postoje da bi se stvari unapredile, već da oni vode u odbacivanje ili kaznu, kao i ka intenzivnim emocijama i potencijalno destruktivnim, nekontrolisanim reakcijama. Često potiskuju vlastitu ljutnju, dok tuđu ljutnju tumače kao pretnju odnosa (ne pravi se razlika između zdrave ljutnje i besa).
Potreba koja je izostala je lična snaga (konfrontacija) tj. zauzimanje za sebe, bez posledica i kazni.
Strah od izdaje
Javljanje intenzivnog straha od prevare, izdaje unutar odnosa, ukazuje na povredu poverenja. U porodičnom sistemu poverenje, poveravanja i obećanja su bila često izneverena, reči i dela nisu bili usklađeni, a mogli su biti i predmet manipulacija. Osoba je mogla da ima iskustvo tajni koje su škodile bliskosti, intimnosti, povezivanju i sigurnosti unutar odnosa.
Potrebe koje su izostale, a važne su da bismo se osećali sigurno unutar bliskih odnosa, su transparentnost, pouzdanost i poverenje.
Strah od ranjivosti
Ukoliko osoba ima rano iskustvo u kom izražavanje svojih emocija i iskreno saopštavanje svog unutrašnjeg sveta, vodi ka postiđivanju i/ili ignorisanju, javiće se intenzivan strah da bude ranjiva. Strah ju je da pokaže svoju autentičnost i da bude viđena jer za ovu osobu to znači staviti sebe u nebezbednu poziciju.
Potreba za podrškom i da bude viđena u svojim emocijama nije zadovoljena.
Većina ljudi ima neku od ovih povreda, ili više njih, u većoj ili manjoj meri. Da bismo išli ka sigurnijim odnosima, prvo moramo da pogledamo u svoje povrede, da naučimo kako da budemo, pre svega, prema sebi dosledni u zdravijoj verziji, a potom da idemo ka ljudima koji takođe grade ili uče kako da im odnosi budu sigurne, konzistentne, kongruentne luke, a ne prostor u kojem se iznova otvaraju stare povrede, ali bez reparacije, razvoja i napretka.
Autor: MA psiholog Vanja Orlović
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment