Mi živimo neke svoje priče, stvaramo narative na osnovu iskustva. Oni su skup naših obrazaca. Neki obrasci mogu da budu pozitivni po nas, neki nam ne idu u korist razvoja. Postoje priče čiji naslov bi mogao da bude „Drugi me uzimaju zdravo za gotovo.“
Kako skrojimo ovu priču?
Šta to radimo, pa doprinosimo da se ovaj obrazac ponavlja?
I kako je nastala ova priča?
Postoji nekoliko stvari koje se čuju u ovim pričama, a to su: nedostatak jasnih granica, neravnoteža između primanja i davanja, tolerisanje nejednakih odnosa i nepoštovanje, nezauzimanje za sebe.
U emocionalnom polju nalaze se: strah od odbacivanja, česta krivica i osećaj dužnosti, nisko samovrednovanje, potisnuta ljutnja i frustracija, osećaj nepravde, iskorišćenosti, zanemarenosti i tuga.
Ako ovo sumiramo, osoba je zapravo naučena da bude na usluzi drugima, a da se ne zauzima za sebe, svoje potrebe, kao i da ljubav ili pažnja moraju da se zasluže.
Priče ranih iskustava mogu biti različite, ali ono što možemo da izdvojimo je vaspitanje u kom se gajila ideja da je dobro dete ono koje je poslušno, mirno, koje ne traži, ne pravi „probleme“. Zapravo, to je dete koje je naučilo da se sklanja, da ne bi bilo „dodatni teret“ roditeljima.
Kasnije, ne samo da je problem zauzimati se za svoje blagostanje, nego često je vidno i odsustvo znanja o tome ko su oni zapravo, šta je to što im treba i šta žele. Krivica koja se javlja, uzrokovana je verovanjem da ako traže, da su tada sebični, da ne zaslužuju, da preteruju i td.
Kako odrastaju, odnosi postaju iscrpljujući, emotivno nezadovoljavajući, puni gorčine iz potisnute ljutnje iz koje se pribegava pasivnoj agresiji.
Ne možemo da nateramo druge da nas poštuju i vole, ali možemo da radimo na svom osećaju lične vrednosti, na razumevanju granica ličnih odgovornosti i balansiranju primanja i davanja. Odnosno, možemo da učimo kako mi zdravo da doprinosimo razvoju odnosa.
Stvarati prostor u kom obe strane imaju priliku da daju, kreira razmenu energije gde niko ne monopolizuje pravo na lepotu davanja i ne uzima eksluzivitet jedinog činitelja. Na taj način, štitimo jedni druge od zapadanja u ulogu žrtve koja biva iskorišćena, zloupotrebljena, potcenjena, zanemarena, a iz čega onda dolazi do osećaja nepravde, frustracije, tuge, potisnute ljutnje, agresije, krivice…
Oslobađanje od ovog obrasca zahteva dosta rada, prvenstveno na emotivnom polju, te vežbanje granica i asertivnosti. Svaka mala promena u pravcu samopoštovanja i uspostavljanju zdravih granica donosi vam veću emocionalnu slobodu.
Tu sam da zajedno koračamo put promene.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment