STRAH OD ODBIJANJA: put ka kreiranju unutrašnje sigurnosti

Odbijanje je sastavni deo života i ako želimo da širimo svoja iskustva, onda je neophodno da ovo integrišemo. Svet nije skrojen da nam udovoljava, vrlo često nas frustrira, ali šta ćemo mi da uradimo po tom pitanju i kako ćemo percipirati takva iskustva – to zavisi od nas.

Kada konačno prihvatimo odbijanja, kao još jedan aspekt života, ukoliko nas to ne obeshrabri, daje nam da na drugačiji način pristupamo iskustvima. Kada prestanemo da gledamo odbijanje kao nešto što je strašno ili što treba izbegavati po svaku cenu, otvara se prostor za slobodniji i autentičniji pristup odnosima. Odbijanje prestaje da bude nešto čega se bojimo, a to nas čini sklonijim da se otvaramo novim iskustvima i odnosima, umesto da se povlačimo ili postajemo previše oprezni. Prihvatanje odbijanja kao neizbežnog dela života pomaže nam da razvijemo emocionalnu otpornost. Uzimanje odbijanja kao lekcije, a ne kao kraj sveta, omogućava nam da brže prebrodimo te trenutke i naučimo iz njih. Ovaj proces nas ne samo čini jačima, već nas i oslobađa od stalne potrebe da budemo prihvaćeni ili voljeni od drugih na način koji možda nije u skladu s našim istinskim vrednostima.

Kada naučimo da prihvatimo odbijanje i prestanemo da ga tumačimo kao znak naše vrednosti ili nesposobnosti, postajemo emocionalno zreliji. Ovaj rast nam omogućava da imamo jasnije kriterijume ka ljudima i da biramo one koji su u stanju da nas poštuju i vole na istom nivou zrelosti. Odbijanja koja su se ranije mogla pojavljivati iz nesvesnog straha ili nesigurnosti, sada mogu biti manja, jer postajemo otvoreniji za povezivanje s onima koji nas istinski razumeju i prihvataju.

Fokusiranjem na unutrašnju stabilnost gradimo prostor iz kog se oslobađamo potrebe da stalno budemo voljeni ili prihvaćeni od drugih. Počinjemo da se fokusiramo na unutrašnju samospoznaju, vlastito vrednovanje i poverenje. Odbijanje prestaje da bude nešto što se dešava samo nama kao pojedincima, i umesto toga postajemo u stanju da prepoznamo kada nešto ili neko nije u skladu s našim istinskim potrebama i vrednostima. Ovaj pristup nas vodi ka zdravijim odnosima, postavljanju granica gde nema prostora za nepotrebna odbijanja koja nas emocionalno iscrpljuju.

Kada prihvatimo odbijanje, prestajemo da ga vidimo kao “neuspeh” u vezi. To nam omogućava da stvaramo veze koje se temelje na međusobnom razumevanju i međusobnim potrebama, a ne na strahu od neuspeha ili gubitka. Takve veze su zdravije i trajnije, jer počivaju na stvarnoj povezanosti i uzajamnom poštovanju.

Iako je odbijanje deo života, njegov emocionalni uticaj se smanjuje kada naučimo da ga prihvatimo. Umesto da nas povređuje, ono postaje alat za rast, refleksiju i stvaranje dubljih, autentičnih veza.

Strah od odbijanja može biti povezan s različitim emocionalnim iskustvima, a jedan od njih je narcistička povreda. Narcistička povreda se javlja kada osoba doživi emocionalnu povredu koja narušava njen “narcistički” self—sliku o sebi kao nečemu izuzetnom, važnom i vrednom. Za osobu sa narcističkim sklonostima, odbijanje može biti vrlo bolno, jer je povezano s napadom na njihov ego i identitet.

Međutim, strah od odbijanja može postojati i kod osoba koje nemaju izražene narcističke tendencije. Ovaj strah često se temelji na dubokom osećaju nesigurnosti ili niske samopouzdanja, stidljivosti, koji proizlazi iz prošlih iskustava ili uvreženih uverenja o tome da nisu dovoljno dobri ili zaslužni za ljubav i prihvatanje. Takav strah može biti rezultat nesvesnih trauma iz detinjstva, poput zanemarivanja ili emotivnog napuštanja, a ne nužno narcističkog povređivanja. Kod osoba sa narcističkim karakteristikama, strah od odbijanja može biti izraženiji, jer je njihova samoprocena vrlo zavisna od spoljnog priznavanja i validacije. Odbijanje može biti shvaćeno kao direktan napad na njihovu samovrednost, što izaziva snažnu emotivnu reakciju, kao što je uvredljivost, bes, sram ili osećaj bezvrednosti. Ova vrsta povrede može izazvati duboke emocionalne reakcije, jer osoba oseća da se narušava njen “idealizovani” ili “superiorni” imidž. Dakle, dok je strah od odbijanja svakako povezan s narcističkom povredom u kontekstu narcizma, on može biti prisutan i kod osoba koje nisu nužno narcističke, ali su podložne emocionalnim povredama zbog nesigurnosti i neobrađenih emocionalnih prošlih iskustava.

Niko ne može da zadovolji sve naše potrebe. Uostalom, potrebno je da naučimo kako sami da se brinemo o sebi, da ne koristimo druge kao štake. To, naravno, ne znači da potreba za povezanošću nestaje. Ona će uvek biti prisutna u čoveku. Ono što je cilj, jeste da idemo ka zdravim zadovoljenjima, i optimalnim povezivanjima. Iz straha od odbijanja ljudi se povlače za nova iskustva ili preterano udovoljavaju. Odbijanja svakako pružaju uvide. Možemo da se preispitamo da li je potrebno da promenimo pristup, da proverimo svoja uverenja, gledamo kako da učimo iz njih, ili obradimo i procesuiramo prošla iskustva, zatvorimo priče koje su ostale nedovršene ili integrišemo kao deo našeg životnog iskustva, potom idemo dalje ka rastu, ka životu.