Kako osetiti punoću života ako se ne suočimo sa bolnom usamljenošću, odvojenošću i prazninom – crnim rupama našeg (ne)postojanja. Tek „prolaskom“ kroz nju bivamo preobraženi, ili tek kad je demisifikujemo i integrišemo kao potrebni deo na putu celovitosti, i njihovog neprekidnog smenjivanja. Poput prirode koja ima svoje periode jalovosti, suše, da bi potom, usledilo buđenje, prihvatanje suprotnosti, omogućuje nam da nastavimo da delujemo ili mirujemo kada za to dođe vreme, i tako iznova i iznova.
U svoj žurbi zaboravljamo na procese u našem nesvesnom i da ono ima svoje periode kada se umiri, što na svesnom nivou može da nam deluje kao beskrajna dosada. Naučiti da trpimo dosadu ili periode u kojima se ništa naročito ne dešava je takođe prihvatanje naše prirode.
Ali, čini se da mnogo toga radimo kako bismo izbegli sami sebe. Najteže nam pada da prihvatimo svoju ograničenost, običnost. Strah od smrti, praznine, često je strah od neproživljenog života. Mnogi ljudi impulsivno srljaju u razna iskustva, simbolično njuše i traže, nervozno pretražuju u spoljašnjem svetu, ono što ne osećaju unutar sebe – nešto što će životu dati smisao. Kada čovek ne poznaje sebe, nema dovoljno izgrađen identitet tada je njim lako upravljati, mediji neće morati da ulože mnogo napora da mu svaku glupost prikažu kao nešto što ima vrednost.
Mnogo toga što danas konzumiramo posledica je bežanja od unutrašnje praznine, besmisla. Vlastito društvo podnošljivo je samo ako se zatrpa raznim sadržajima, dok mirovanje bez disktrakcija stvara nepodnošljivu anksioznost.
Sa bilo kojom zavisnošću ista je priča. Strah od napuštenosti preplavljuje i potreba da se pobegne u ekstaze se povećava. Iako odrastao čovek ne može da bude napušten, tek ostavljen, jasno je onda da ovde dogovorimo o dečijem strahu, o rani koja je ostala nezaceljena. Ako pitamo ljude zbog čega su počeli da piju, često saznajemo da je prethodio događaj koji su oni protumačili kao napuštanje. Taj događaj je otvorio staru povredu.
Marija-Lujza fon Franc u svojoj knjizi Mačka (priča o izbavljenju ženskog principa) to potvrđuje:“Alkoholizam je poznati sindrom napuštenosti. Mnogi slučajevi alkoholizma uzrokovani su bilo umišljenim ili stvarnim napuštanjem. Svaki će vam alkoholičar pripovedati o tome kako oseća da nije voljen, da je sam na svetu i tako dalje, ali ponekad to i nije istina. Nekada postoje osobe kojima je do alkoholičara stalo, ali se on i dalje oseća isto. Drugi su pak odista napušteni i zbog toga piju. Napuštenost je element koji uvek prati alkoholizam, te za njim morate tragati.“
Današnji čovek pati od izolovanosti, stoga ne treba da nas čudi zašto je konzumerizam postao oblik zavisnosti. Potreba da se popuni usamljenost, osećaj napuštenosti i nepripadanja, dosada, besmisao, nedostatak ljubavi. Vrtoglavo se prolazi kroz život. Fromova knjiga Umeće ljubavi, iako nastala 50-tih godina, bolno je precizna i oslikava kako smo, skoro 70 godina kasnije, i dalje u istom začaranom krugu, sa još dostupnijim distrakcijama, koje online svet danas omogućava. Hiperprodukcija garderobe, serija koje nemaju nikakvu vrednost, jeftini filmovi, gomila lakog štiva, besomučna putovanja koja se prikazuju kao određeni lajfstajl, i mnoštvo internet sadržaja koje ničemu ne služi sem da krade vreme i zombira, ukazuju svakom ko želi da vidi, koliko smo otišli od sebe.
Postali smo kao sveproždiruće aždaje, u želji da se ispuni tamna rupa utrobe.
Naša otuđenost od svojih osećanja korporacijama ostvaruje profit, ko je onda odgovoran za zbrku u kojoj se nalazimo?
No, ovo nisu teme o kojima postoji potreba da se previše priča. Pokazati ranjivost i podeliti svoja osećanja kao put koji vodi ka povezivanju u većini odnosa još uvek nije prepoznat. Biti transparentan i iskren je mnogima zastrašujuća ideja, ali kako onda izgraditi bazu poverenja i bliskosti u emotivnom delu naših odnosa. Radije se ljudi šale na račun svog besmislenog postojanja tako što se zbijaju pošalice gde su nestale pare i kako su završile na Temu aplikaciji. Svakom iole svesnom čoveku ovde ništa neće biti smešno, ali svesnost ima svoju težinu, koju svako od nas mora da nauči da nosi, a da ga ona ne slomi.
From kaže: „Moderni čovek se otuđio od sebe, od svog bližnjeg i prirode. On je transformisan u robu, svoje životne snage doživljava kao investiciju koja mora da mu donese maksimalno mogući profit u postojećim tržišnim uslovima. Ljudski odnosi su u suštini odnosi otuđenih automata, koji svoju sigurnost zasnivaju na tome što svako od njih ostaje blizak stadu i što se ne razlikuje po mislima, osećanjima ili delovanjima. Iako pokušava da bude blizak sa ostalima, svako ostaje potpuno usamljen, prožet dubokim osećajem nesigurnosti, teskobe i krivice, koji su uvek rezultat nemogućnosti da se prevaziđe ljudska odvojenost. Naša civilizacija pruža mnoge palijative koji pomažu ljudima da ne dođu do svesti o svojoj usamljenosti: to je, kao prvo; stroga rutina birokratizovanog, mehaničkog rada, koja pomaže ljudima da ne dođu do svesti o svojim najosnovnijim željama – čežnjom za transcedencijom i sjedinjenjem. Ukoliko ova rutina sama nije dovoljna, čovek prevazilazi svoje nesvesno očajanje rutinom zabave, pasivnim gutanjem zvukova i slika koje mu nudi industrija zabave; uz to i zadovoljstvom što ga pruža kupovina uvek novih stvari koje se ubrzo zamenjuju drugima.
***
„Svet je samo veliki objekat našeg apetita, velika jabuka, velika boca, velike grudi; mi smo odojčad koja večno nešto iščekuju, nečemu se nadaju – i večno se razočaravaju. Naš karakter podešen je da razmenjuje i prima, da trguje i troši; sve, i duhovni i materijalni objekti, postaju predmet razmene i potrošnje.“
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment