Kažnjavajuća ponašanja

Brojna su kažnjavajuća ponašanja: prekid komunikacije, tretmani ćutanjem, nabijanje krivice, razne emotivne ucene, kritike, tantrumi i dr.

Postoje ljudi koji su neurotično ponosni na svoju iskrenost. Pravdoljubivi, mrze laž, ali ne vide razliku između istine i iskrenosti. Iskrenost je samo naše mišljenje, naša opservacija sa mesta kog stojimo. Opseg koliko možemo da vidimo drugog, propuštajući njegovu stvarnost kroz svoje lične filtere. Mnogi ljudi koriste svoju iskrenost da povrede druge, verujući da njihova hrabrost da kažu šta misle čini ih boljim u odnosu na druge. Sručiti na drugog svoju iskrenost, bez promišljanja šta to drugom čini je okrutnost. Iskrenost zahteva taktiziranje, šta vredi da čoveku kažemo nešto, ako nije spreman da čuje, podignemo mu odbrambene mehanizne, oduzimamo pravo na njegovu senku. Ipak, to nas dalje vodi ka tome da moramo biti svesni i negativnog aspekta taktiziranja-manipulacije. Opet, današnja sveprisutnija hiperuvredljivost, ljude može da obeshrabri da govore šta misle, te radije biraju da udovoljavaju tuđim mišljenjima, jer neslaganje vodi ka ljutnji, nadalje kao naznaka kažnjavajućeg ponašanja.

Ljutimo se na drugog, besnimo jer osećamo kao pretnju kada drugi pokaže ponašanja koja nisu u skladu sa našim očekivanjima. Radi ono što ne sme, pita ono što ne sme, ponaša se u društvu kako ne sme, ne čini ono što treba, ne misli kako treba… Što šta se vidi kao pretnja, udaljavanje od slike kakvu smo kreirali u glavi. Kako odnosi i svet treba da izgledaju, od onoga što stvarno jesu – naša ogledala i prostor u kom otkrivamo sebe.

Danas se tako lako odnosi proglašavaju toksičnim. Većina ljudi zapravo ima vrlo malo znanja i veštine, koje su potrebne za odnose. Mnogi nemaju ni bazičnu podlogu za komunikaciju. Dok jedan priča, drugi sluša. Ne umeju da ispoštuju dogovore, da izađu iz svojih zona komfora, nego insistiraju na svojim rigidnostima. Većina samo gleda šta dobija, dok malo prati šta daje.

Što više radimo na sebi, trebalo bi da imamo skladnije odnose, jer nam prošireni kapacitet i znanje omogućavaju da bolje razumemo sebe i druge. Kada vidimo da odnosu preti naša Senka, da znamo kako da je zaustavimo. Zaustaviti sebe zarad drugog je čin ljubavi, to ne treba da nas vazdiže i da iz toga mislimo da smo bolji od drugog. Iz kog mesta unutar sebe ćemo polaziti, iz destrukcije ili stvaranja, to je stvar naše odluke. Ali, da bismo mogli takvu odluku svesno da sagledamo, potrebno je da vidimo kako smo i žrtve i činioci ka drugome kroz kažnjavajuća ponašanja.

U principu granice su iluzija. Nama je potrebno da verujemo kako smo individue za sebe, kako bismo mogli da se izgradimo, iako je ceo svet je jedan sistem i te granice su samo iluzorne ideje. Neophodna nam je u određenoj fazi našeg psihološkog razvoja. Brkati granice i kažnjavajuća ponašanja je ono što se može primetiti kod ljudi. Koliko se ne shvata iluzija granica lako vidimo kad neko misli da može da zagadi jednu reku i da za to ne plaća cela Planeta i mi svi mi na njoj. Seča drveća nije problem države i samo tog naroda u kojoj se seče, već problem pluća Zemlje na kojoj živimo. A da li je to u Evropi ili Amazoniji, nije bitno. Ali, evo gledam ovih dana kako se otvorila neka nova internet prodavnica i ljudi naručuju, kupuju i snimaju klipove šta su poručili. Sve sama plastika, jeftina, šarena, kao praktična, nakupovaše ljudi razne podmetače, držače koje čega, organizatore… Imamo li svest o takvoj odgovornosti na ličnom nivou, podržavamo kupovinom razvoj jeftine plastike, za jeftino podizanje raspoloženja, a onda se bunimo kada to isto vidimo kako drugi rade i nama se čini da smo moralniji od njih.

Ima taj jedan nezgodan momenat kada primetimo licemerna ponašanja unutar sebe, i vidimo koliko smo sami jednako bahati u okviru svog nivoa mogućnosti, ako se odlučimo da preuzmemo odgovornost, gotovo da nas parališe, jer alternativa je malo i moramo da se suočimo sa činjenicom da, ako ne planiramo da se vratimo nazad u pećinu, doprinosimo onome protiv čega se bunimo. Ipak, kada popusti paraliza i bol spoznaje, možemo da vidimo, opet shodno nivou svojih mogućnosti, kako da biramo za sebe i ljude koje volimo. I da se tešimo kako u svom haosu, postoji skriveni red univerzuma – da je sve oduvek bilo, jeste i biće uredu.

Ista stvar je i u našim odnosima. Ljubav je inkluzija. Zaboravljenost u vlastitoj individualnosti i ideji moći, potire svrhu ljubavi. Ljutnja kao naznaka kažnjavajućeg ponašanja, česta je u odnosima. Ljutnja ima taj svoj negativan aspekt iz kog se kreće u borbu za moć, jer je odraz unutrašnje bespomoćnosti. Strah od potčinjenosti, odnosno strah da drugi ima moć nadamnom. U ovom kontekstu ljutnja je prepreka da čovek prihvati odgovornost za svoje sazrevanje, jer ne prepoznaje sabotera (neprijatelja) u sebi, nego ga projektuje na drugog. Ljutnja ume da bude instinktivna i nekontrolisana, kada nije usmerena. To je ratnik u nama koji traži borbu. Ako mu ne damo strukturu, disciplinu i usmerenost, on postaje (samo)ubilački nastrojen.

Takmičenje takođe je želja za moći. Da u čoveku ne postoji želja za takmičenjem i želje da se bude bolji od drugog, ne bi bilo ratova, ali ni, evo na primer, Olimpijskih igara. U pozitivnom aspektu takmičenje vodi ka razvoju društva, ali može da vodi i ka destrukciji i opet, potčinjavanju drugog, da se drugim vlada. Takođe, postoje ljudi koji kažu da se ne takmiče sa drugima, nego sami sa sobom. Koji to tačno deo tada smatramo da je bolji, a koji lošiji, šta želimo da pobedi, a šta da izgubi. Znamo li s kim se takmičimo?

Kažnjavajuća ponašanja usko su povezana sa kontrolišućim ponašanjima. Posesivnost, želja da se drugi poseduje, ili ljubomora, želja za strašću i pažnjom, kontrola kroz sigurna i bezbedna ponašanja. Iz posesivnosti mi drugog zanemarujemo, drugi je nebitan. Iz ljubomore mi za drugog nismo zainteresovani. Iz kontrole kroz sigurnost i bezbednost, nameću se vlastiti uslovi, funkcionisanje samo u domenu zone komfora, promene se ne dopuštaju. U sva tri ponašanja drugi je dobar dok nam obezbeđuje da se ne suočimo sa vlastitim strahovima i služi da bi držao strahove podalje od nas. Ako ih dovede u pitanje drugi je loš, ne zanima nas zašto se tako ponaša (i da li uopšte, ili samo projektujemo), nego da povratimo ono što nama treba.

Sva ova ponašanja mogu se videti u svim relacijama. Roditelj dete, u prijateljstvima, partnerstvima, među kolegama, država građanin, jer mi kolektivno nismo još izašli iz faze gde smo u stanju da vidimo i sebe i drugog. Dobrobit drugog je manje bitna od vlastite, a to se kosi sa stanjem ljubavi.

Svetom mahom vladaju emocije. Njima se manipuliše, zabranjuju se, zahteva se potiskivanje, osuđuju se. Svako naše ponašanje motivisano je emocijom, koju je pokrenulo neko uverenje nastalo iz memorije, iz iskustva. I ako smo kolektivno izloženi kontrolom i kažnjavanjima, onda je bitno da ova ponašanja razumemo, da ih osvestimo kod sebe, kako bismo dali sebi priliku da u nekoj narednoj situaciji možemo da biramo iz kog dela ćemo da postupamo, u suprotnom ponavljaćemo ono što već vidimo na svakom ćošku.