POPULARNA PSIHOLOGIJA: Zašto self help knjige uglavnom ne daju rezultate

Knjižare su pune Self Help literature ili, onaj drugi naziv od kojeg mi se naježi koža, popularne psihologije. Šta to tačno znači, da postoji nepopularna psihologija? Moguće. Često ljudi prestaju da čitaju npr. analitičke knjige pod izgovorom da su im preteške, jer ima mnogo stručnih termina. Ono što zapravo ne shvataju to je vlastiti otpor. Stvarno znanje tražiće od nas promišljanje, a ne pasivnu poziciju konzumeranta. To je i suština tog tzv „rada na sebi“. Takvo znanje nam se postupno otkriva baš kao što postupno otkrivamo i sebe. Jednu knjigu sam čitala 6 meseci, a imam i duži staž, godinu dana. Određena štiva čitaju se polako, razmišljamo o pročitanom, pa kad osetimo da smo spremni da idemo dalje, vraćamo se stranicama. To nisu sadržaji koje ćemo pročitati poput nekih romana za 5 dana.

Zato self help deluje primamljivije. To su forme koje je neko drugi sažvakao, i nudi kao znanje. Ono što takvo znanje zaista daje je poneka informacija i objašnjava proces koji je za autore imao smisla. Nije potentno, ne pokreće, već pasivizira nudeći gotov proizvod. Ako postoji poverenje u autora, verovaće se da je istinito. Dakle, pod pretpostavkom da autor zaista iskustveno zna o čemu piše, on u suštini nudi svoj put, kraj bezbroj drugih – koji može da pomogne i nama a i ne mora. Zbog toga self help često ne daje rezultate, jer nudi iluziju da čovek spoznaje sebe. Pisanje takvih knjiga odlično je za biznis, instant štivo za instant vreme i zato su one potisnule „nepopularnu“ psihologiju.

Ljudima koji su zaronili u ovakve sadržaje izmiče da vide da je njihov motiv samo da reše svoj problem, ali ne i da razumeju sebe. Ko smo mi, kakva je naša unutrašnjost je lično iskustvo. Na to pitanje svako od nas traži odgovor za sebe.

Nećete pronaći ni u jednoj knjizi definiciju onoga ko ste vi, niti recept kako da se živi život.

Zamka self help knjiga je i u čitalačkoj publici koja je negde sebe stavila u podređeni položaj. Ne vide da traže spasioca, nekoga ko će im dati gotovo rešenje, nekoga ko će ih povesti i izbaviti iz mučnog postojanja.

Ponekad mi se čini da su takvi sadržaji poput C vitamina, ako ga uzimate ne možete sebi bog zna kako da naštetite, ali vas neće dovesli ni do kakvog bitnog ozdravljenja. Ako razumemo limitiranost ovakvih knjiga, moći ćemo im pristupiti na objektivniji način, nećemo se pecati na provokativne naslove, kako da iskoristimo svoje pune potencijale i ostale krilatice. Ako nađemo nešto korisno za sebe, što nama ima smisla, uzmemo, ali ne očekujemo više od onoga što mogu da pruže.

Stvarna štiva nude istinu koja ponekad nije ugodna, ne mađijaju, sporo se čitaju jer nas često okidaju i teraju nas da mislimo, osećamo, razumemo…