Ponekad ljudi osećaju kao da su se zaglavili u vlastitom životu i ovakvi periodi nisu nimalo laki. Jedni imaju doživljaj da se dugo bave jednim te istim problemima koji se samo vrte u krug, što nakon izvesnog vremena dovodi do negativnog stresa. Kod drugih, raspao se život kakav su živeli i sada je potrebno izgraditi neki novi, ali pošto nisu sigurni šta žele, tapkaju u mestu, ne donose odluke i neaktivni su.
Imaginarno živo blato ima i svoju prednost, takvi periodi daju čoveku priliku da se konačno okrene sebi i da sumira svoj život.
Mnogi nisu svesni da su u suštini imali relativno klizeći život, odnosno da su prethodni periodi njihovog života bili na njihovoj strani, pa kada je došao period u kom život testira našu odraslost, krenu da isplivavaju nesvesni procesi koji onemogućavaju da se krene dalje dok se ne sagledaju. Takav period imamo svi i on je prilika da rastemo, bez obzira kako nepravedno ili teško se to nama činilo.
Kod nekih ljudi jasno može da se čuje kako u svojim rečenicama često koriste Ne mogu, odnosno provejava njihov osećaj bespomoćnosti. Unutrašnja podrška izostaje. Velika je razlika između Ne želim – što znači da osoba jasno zna da nešto neće, u odnosu na Ne mogu.
Osećaj bespomoćnosti može da vodi u smanjenje libida, životne (seksualne) energije. Inertnost daje taj osećaj zaglavljenosti, a u početku ljudi teže vide kako zapravo uopšte ne donose odluku u kom pravcu žele da ide njihov život, nekad zato što ne znaju, ponekad jer se boje da će doneti pogrešne odluke, a neki ljudi veruju da, ma koliko truda da ulože, rezultati će izostati i ništa se neće promeniti.
Odrasli deo nas zna da uvek postoji nešto što možemo da učinimo, mali pomak, jedan korak, ali kretanje ka željenom je izvodljivo. Postoji dovoljno unutrašnje pozitivne energije koja nas motiviše, ohrabruje i podstiče da se krećemo ka svojim ciljevima. Takođe, postoji razumevanje da nam je potrebno znanje, pa akcija, a potom prepuštanje da se određene stvari odvijaju van nas, tačnije puštamo kontrolu, jer nam je jasno da smo odradili svoj deo, ono što je bilo do nas i imamo poverenja tj. imamo pozitivan stav prema daljem razvoju događaja.
U slučaju bespomoćnosti, ovakva saznanja izostaju, pa je potrebno vratiti se u detinjstvo i sumirati odnose sa roditeljima i okruženjem u kom se odrastalo. Kako je nastao osećaj bespomoćnosti, šta se to potraživalo, a nije se dobijalo? Ako pođemo od pretpostavke da je percepcija spoljašnjeg sveta projekcija ranog doživljaja sveta, onda se često u ovakvim situacijama pronalazi odsustvo zdravog autoriteta (odraslog) koji je ili svoju moć koristio da potčini ili je i sam verovao da je žrtva, kao i oba. Dakle, još u detinjstvu nije se učilo da se životna energija usmerava, nije postojalo vodstvo, nego se ta energija blokirala. Nije postojalo zdrave podrške i podsticanja osamostaljivanja, pa osoba nije naučila kako da sebe podrži u ciljevima koje ima i veruje da ne može da opstane sama, da je bespomoćna. Suprotno od bespomoćnosti bi bila omnipotentnost, osoba veruje da je svemoguća, a to uverenje se često ne vidi jasno, tj. neće se tako zvučno i direktno javiti kroz razgovor. Pre će se pojaviti kroz osećaj krivice, gde osoba smatra da je kriva (odgovorna) i za ono što apsolutno nije do nje i nije u njenoj moći.
Kroz osećaj bespomoćnosti učimo da se ne odajemo poziciji žrtve, i ne prepuštamo drugima svoju moć, već učimo kako da je zadržimo unutar sebe, da spoznajemo ličnu vrednost tako da možemo da se krećemo ka onome što želimo. Žrtva traži ili spasioca ili progonioca, odnosno drugu stranu koja će da potvrđuje osećaj bespomoćnosti. Kada ove uloge počnemo da posmatramo kroz igru moći, postaće nam jasnije da sve tri pozicije na neki način služe da se drugi potčini. Iz ovih uloga mi druge koristimo kao objekte za održavanje određene slike o sebi. Moć ne koristimo da bismo je drugima nametali, ni kroz spasavanje infantilizujući druge, ni kroz proganjanje da drugi moraju da se povinuju našoj volji i promene kako bismo izbegli svoje odgovornosti.
Svakako da nije jednostavno pronaći centralnu poziciju, jer ove uloge su duboko ukorenjene u nama. Potrebno je dosta vežbe i ponavljanja kako bismo mogli sebe da zadržimo, što nas u suštini i vodi ka psihološkom odrastanju.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment