Nepravdi je bilo i biće. One ukazuju na kom smo stepenu razvoja kao čovečanstvo i da imamo još mnogo posla. Nepravda udara na našu potrebu za jednakošću. Kao takva, ona je deo životnog iskustva. Međutim, ponekad je teško integrišemo, bolna je i može sa nama dugo da ostane.
Ponekad učimo iz iskustava koje nam donose prijatne emocije i zadovoljstvo, ponekad iz neprijatnih. Ali, nakon iskustva, šta će dalje biti, zavisi samo od nas – koju ličnu odluku donosimo na osnovu onoga što smo prošli.
Nema savršenog života. Ponekad nam je lako da se upecamo na ideju da će idealni uslovi u životu da smanje našu patnju. Život bez uspona i padova ne postoji, a kroz njih jačamo poverenje u vlastite snage, bez obzira na uslove, otkrivamo tačku lične slobode koja se nalazi u donošenju odluka i spoznavanju kreativnosti da napravimo nešto od onog što imamo. Neko u nepravdi vidi priliku za promenom, neko bespomoćnu poziciju.
Često su odrasle nepravde projekcije ranih nepravdi, stvarnih ili umišljenih. Kada kažem umišljene mislim na to da deca imaju ograničenja u razumevanju složenosti života i zaključci mogu da budu limitirani uzrastom, a koji mogu da se prenose do odraslog doba, ako se ne osveste. Osećaju nepravde doprinose i visoka, nerealna očekivanja ili zahtevi spram sebe i drugih, uskraćivanje saosećajnosti ka drugom, oskudna životna iskustva koja ograničavaju širu percepciju života.
Piterson je jednostavno objasnio, parafraziram, svako ko zlostavlja, bio je zlostavljan, ali svako ko je bio zlostavljan, ne znači da će nastaviti zlostavljački da se ponaša.
Dakle, razlika je u donošenju odluka, šta biramo da naučimo i načinimo od sebe iz iskustva koje smo prošli.
Naša lična percepcija i projekcije čine razliku u posmatranju dešavanja. Pa tako tamo gde neko vidi nepravdu, drugi vidi priliku. Znanje iz psihologije nam omogućava da uočimo kako se često zapletljamo u lične priče i nanovo ih rekreiramo. Ako naučimo da se distanciramo, uvežbamo unutrašnjeg posmatrača, ne sve, ali mnoge nepravde moći ćemo da vidimo kao naše izgovore da ne donosimo odluke i ne preispitamo vrednosti na kojima se temeljimo, te ih projektujemo spolja.
Da nije bilo onih koji su menjali istoriju iz potrebe za jednakošću, svet se ne bi pomakao unapred. Gnev, ljutnja i srdžba imaju ogromnu energiju, ali poput vatre, treba umeti sa njom. Ako prevlada, žrtva postaje progonilac/agresor, jer veruje da joj prethodna pozicija daje tako pravo. Svakako da je u potrazi za jednakošću lakše pronaći saosećanja za one potčinjene, slabije, dok videti potrebe i povrede onih za koje smatramo da imaju više moći je daleko izazovnije.
Na kraju, svaka patnja nas poziva na akciju. Samo tako možemo da nadiđemo lične i kolektivne nepravde. Svet je prepun patnje i bola, i svakog razumnog čoveka koji nije pobegao od stvarnog života, svi ti ratovi, siromaštvo, uskraćivanje obrazovanja i dr., koji se dešavaju, čine da se oseća depresivno, često nemoćno, obeshrabreno i uplašeno za budućnost. Integrisati nepravdu kao deo životnog iskustva, ne znači pomiriti se sa njom i ostati u pasivnoj poziciji. Ne možemo da spasimo čovečanstvo, niti da učinimo da nepravde nestanu, ali ih možemo učiniti podnošljivijima, tako što ćemo u okviru svog opsega delovanja činiti dovoljno da ne upadamo u mrak besmisla, depresivnosti i očaja. Dok smo tu, da učestvujemo u svom životu i životu oko nas, na način koji je nama dostupan. Ako možemo da delujemo, a da se ne vezujemo za ishode, to će biti i više nego dovoljno da povremeno pronađemo unutrašnji mir, jer kao i sve drugo i mir u nama se stvara, rastače i ponovo stvara…
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment